Izvor: Blic, 17.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korisne udaje
Korisne udaje
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. Gotjeov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Uprkos ovim uspesima, Danilo I nije mogao da ostvari svoju veliku težnju koja se sastojala u tome da se stavi na čelo svih Južnih Slovena. U stvari, ubijen je 1860, a da se još ne zna ko je podstakao ovo ubistvo koje je u Kotoru izvršio jedan crnogorski izbeglica. Nasledio ga je sinovac Nikola I koji je, kao i Milan od Srbije, još uvek bio gimnazijalac u gimnaziji Luj Veliki. Novi princ je bio maloletan, pa je njegov otac Mirko, veliki vojvoda od Grahova, obavljao dužnost namesnika.
Van Crne Gore, stvari se nisu sređivale. Sve tvrdoglaviji, sultan, ponižen prethodnim porazima i ljut što vidi kako Crnogorci snabdevaju oružjem pobunjene Hercegovce, poslao je 1863. generala Omer-pašu na čelu vojske od 60.000 vojnika da ukroti Crnu Goru. Ovog puta, svesni da bi se pešadijska borba ponovo svršila nepovoljno po njih, Turci su promenili taktiku i uložili sve svoje snage u artiljeriju. I zaista, plan je uspeo, jer uprkos žesotkom četvoromesečnom otporu iz svojih orlovskih gnezda, Crnogorci su popustili pod lavinom granata kojima ih je obilato darivala brdska artiljerija otomanske vojske, i, u nekoj vrsti poslednje bitke za čast, koncentrisali su se oko Cetinja, svoga glavnog grada, da bi tu umrli sa oružjem u ruci.
Izuzetan otpor crnogorskog naroda podstakao je Velike sile da intervenišu kako bi od Turaka zahtevale blaže uslove za mir od onih koje je sultan Abdul-Aziz želeo da nametne zemlji. Osetivši da ih podržava međunarodna zajednica, Crnogorci na vrhuncu sreće što su blokirali tursku ofanzivu protiv Cetinja, pregovarali su gotovo sa pozicija sile onda kada je tri četvrtine njihove zemlje bilo okupirano. Tako su odbili da prihvate uslove za mir koji su se odnosili na prisustvo turskih garnizona na njihovoj teritoriji, i niko nije mogao na njih da utiče da promene mišljenje.
Nekoliko godina kasnije, 1875. pod vlašću Nikole I koji je u međuvremenu postao punoletan, nepopravljivi Crnogorci pružili su vojnu pomoć Bosni koja se i sama podigla protiv Turaka. Novi rat je zapalio Balkan. Nikola I stupio je u savez sa srpskim kraljem Milanom Obrenovićem IV, svojim školskim drugom iz gimnazije Luj Veliki, ali su Srbi bili potučeni. Tradicionalna zaštitnica pravoslavnih Slovena, Rusija je sprečila nepopravljivo i, pošto se uverila u neutralnost Austrougarske, sama je objavila rat Turskoj 1877. Rusko-rumunska vojska savladala je sultanove trupe, a Sanstefanski sporazum, i zatim Berlinski kongres 1878, doneli su najzad priznanje nezavisnosti Crne Gore. Pošto sreća nikad ne dolazi sama, Crnogorci su kao nadoknadu za ratnu štetu dobili luku Bar.
Neumoran radnik, oslobođen spoljnih briga, Nikola I je, preuzimajući i produbljujući Danilove reforme, reorganizovao crnogorsku državu na administrativnom i pravnom planu. Međutim, njegovo autoritativno ponašanje koje se odlikovalo odbijanjem da sazove parlament koji je, kao i u Srbiji, nosio ime Skupština, doprinelo je da postane veoma neomiljen. Na evropskim univerzitetima i u fabrikama po SAD, Crnogorci su snažno protestovali protiv kneževih diktatorskih i patrijarhalnih postupaka. Pred ovim nezadovoljstvom Nikola, koji se branio da sačuva spoljašnjost, bar prema inostranstvu, širokogrudo je svome narodu 1905. dao ustav, koji je imao tu sposobnost što je praktično koncentrisao svu vlast u monarhovim rukama. Ova istinska provokacija još više je ohladila osećanja naroda prema dinastiji.
Dobro obavljene udaje. Upravo je na dinastičkom planu Nikola i postigao sjajan uspeh. Potekao iz porodice ne baš cenjene u Goti, i pošto se i sam vezao za Milenu Vuković, ženu kako skromnog tako i neuglednog roda, uspeo je ipak da veoma pristojno uda svojih pet kćeri. Njegovom najstarijom kćerkom Zorkom oženio se 1883. Petar Karađorđević, koji je 1903. postao kralj Srbije Petar I; njegova najmlađa kćerka Milica preudala se 1889. za velikog ruskog vojvodu Petra; treća, Anastazija, prvi put se udala 1889. za vojvodu Đorđa od Lihtenberga, a potom 1907, po drugi put, za velikog ruskog vojvodu Nikolaja; peta kćerka, Ana, postala je 1897. žena princa Franca Jozefa od Batenberga. Četvrta Nikolina kćerka, princeza Jelena, bila je namerno zaobiđena u ovom nabrajanju, da bi se sjaj njenog braka jače istakao.
Nastaviće se...
