Izvor: Blic, 12.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komunizam je opasan trend
Komunizam je opasan trend
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Tu je reč o važnom principu. Kao lider demokratskih zemalja, Sjedinjene Američke Države imaju posebnu odgovornost da održe moralnu koheziju Saveza. Ako bismo popustili u tome, uskoro bi svako vukao na svoju stranu. Svoje stavove sam izneo na sastanku američkih ambasadora u Evropi, koji je održan iza zatvorenih vrata u Londonu 13. decembra 1975.
Intelektualna zajednica u Sjedinjenim Američkim Državama pokušava da reši jedan paradoks. Optuženi smo za popustljivost prema komunizmu, a nepopustljivost prema komunističkim partijama. Od nas se traži da imamo tvrd stav prema Moskvi, a da uspostavimo dijalog s komunističkim partijama na Zapadu.
Međutim, jedna stvar je jasna, dominacija komunističkih partija na Zapadu je neprihvatljiva. To nema nikakve veze s umerenošću tih partija niti sa stepenom njihove nezavisnosti od Rusije. Teško je zamisliti da će neka od tih partija, ukoliko preuzme kontrolu nad nekom zapadno-evropskom vladom, dopustiti odvijanje demokratskih procesa i tako se suočiti s mogućnošću da i sama izgubi vlast. Moramo učiniti sve što možemo da obezbedimo opstanak demokratskih procesa i sačuvamo zapadnu političku orijentaciju zapadnoevropskih zemalja.
Tešto je zamisliti kako bismo mogli nastaviti rasprave u NATO ako bi te različite komunističke partije zaista uspostavile kontrolu nad zapadnoevropskim vladama. Mogli bismo, kao u slučaju Kine, možda imati paralelnu politiku. Ali savez, takav kakav je sada, ne bi mogao da opstane. Zapadni savez nikada nije bio važan samo zbog vojne sigurnosti. Sjedinjene Američke Države bi ostale same i izolovane u svetu u kome ne bi bilo principijelnih odnosa s drugim zemljama.
Ford je u istom smislu razgovaroa s italijanskim predsednikom vlade Aldom Morom u Helsinkiju kada je jakim rečima upozorio na predloženi 'istorijski kompromis” u Italiji, pod izgovorom da izražava svoje neslaganje s 'tolerisanjem” marksističke vlade u Portugaliji i da odbacuje mogućnost da NATO s njom održava konsultativne odnose:
Mi ne vidimo kako je mogućno tolerisati marksističku vladu u NATO... Možete biti sigurni da će liberalne, levičarske sklonosti tih ljudi dovesti na kraju do komunističke vlasti, a takva situacija bi bila potpuno neprihvatljiva za nas ako su u NATO. Od početka hladnog rata, nijedna članica NATO nije se suočila s perspektivom unutraštjeg preuzimanja vlasti od strane komunista. Opasnost u Portugaliji bila je uvećana činjenicom da su se istovremeno i italijanski demohrišćani, pod vođstvom Alda Mora, zabavljali idejom da formiraju koaliciju s Komunističkom partijom Italije - što je trebalo da bude onaj takozvani istorijski kompromis koji sam ranije pomenuo. Da su komunisti preuzeli kontrolu nad vladom u nekoj od tih zemalja, to bi stvorilo osećaj neizbežnosti, što bi olakšalo uključivanje komunista i u druge vlade članica NATO. Uz činjenicu da je zapadni svet bio na nesigurnim nogama zbog energetske krize, da je Votergejt doveo u sumnju liderstvo Amerike i da su održavani protesti zbog rata u Vijetnamu, pri čemu su sovjetski lideri naglašavali promenu u 'korelaciji snaga”, pojava evrokomunizma u Zapadnoj Evropi mogla je da postane opasan trend. nastaviće se
