Izvor: Blic, 20.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko košta jedno dete?
Koliko košta jedno dete?
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest godina! >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Stacionar bi značio sigurnost za priliku kad se upali lampica, znate...
- Ne plašim se, ponavljam, bola, fizičke krize. To ću podneti. Dosta sam krizirao, desetak puta gotovo neizdržljivo, do padanja u nesvest. Ipak, siguran sam da ću prestati da se drogiram. Dva dana pred smrt, ili za godinu-dve, svejedno, prestaću...
- Kriza razara organizam. Nekontinuirano uzimanje droge remeti metabolizam, a uz to, početnici, vijajući užitak, trpaju svašta u sebe...
Majka u sinovljevoj priči ne beše primetila očekivani otpor drogama.
- Ti bi ih čak popularisao! - kaže zapanjena.
- A, ne - odbija kratko sin.
- Znaš li šta je borba za život, opstanak, kućenje? - pita mati.
- Narkoman ima samo jednu borbu... Za drogu.
- Vas, mahom, porodice izdržavaju. Da si na ulici, pitam te, šta bi bilo?
- Isto.A zatim, nastojeći da suzbije nervozu, dodaje:
- Treba mi, shvati, debela slamka za koju ću se uhvatiti. I sigurnost, kroz nekoliko heptanona na dan.
- Ali, sine, kada će ta slamka stići? - očajna je mati. - Imao si četrnaest i po godina. Sad ti je dvadeset šest.
- Govorim kako osećam. Ne želim da lažem...
- Nemoj, sine, tako. Ti znaš koliko sam ti heptanona nabavila... Pošto je gram heroina? Za iste pare kupiću ti flašicu heptanona, pa ih rasporedi, na mesec dana, ako si karakter - rekla je, kao da ne shvata da karakter ne može biti nezavisan od droga.- Meni - obrazlaže mladić - treba kontinuitet, sigurnost. Neću da vijam heptanon kako vijam heroin.
- Narkomana je važno resocijalizovati - obraća nam se majka - makar država dotirala njegovo radno mesto.
- Mnogima bi pomogla sigurnost heptanonske terapije - ne odustaje mladić.
- Sine, moraš priznati da ste svi vi veliki lažovi!
- To je normalno, kad se ovako živi.
- Nećete da sarađujete...
- Zašto u množini? Nemoj mene u to kolo! Nisam ja deo 'njih' - ograđuje se mladić, a zatim se nama obraća:
- Tu je jedan Hudolin, jedan Petrović, jedan Savić... Slavni doktori. Svima je poznat američki metod lečenja narkomana. Što ga ne primene? Zašto eksperimentišu?
- Sine, pamtim kad si počinjao - seća se majka s gorčinom. - Sad je kasno. Ili ćeš živeti, ili umreti... Gde sve nisam išla po taj prokleti heptanon. Pre šest-sedam godina, bukvalno su me isterali iz temerinske apoteke. A imala sam uredan lekarski recept...- Šta misliš, koliko su puta mene isterali?
- Niko ne shvata - okreće nam se majka - kako je roditelju. Otkuda ja znam hoće li preživeti ili umreti kad je u krizi. Nemam kome da se obratim. Zašto je to tako? Javljala sam se i socijalnim ustanovama, i Skupštini opštine, i Crvenom krstu, i Omladini... Svugde sam ostavljala puno ime i prezime, adresu, telefon, ali ništa. Svugde su me dočekivali kao da tražim samilost (sin je u međuvremenu izišao načas). On je gotov - šapuće majka - danas će da se drogira... Nikada me niko nije pozvao, osim u dva slučaja, kad je prevagnuo privatan odnos. Jedan me je lekar pitao znam li koliko košta lečenje jednog narkomana. 'A koliko košta jedno dete?', upitala sam iznenađena. Bolesnika od raka lečimo do poslednjeg dana, iako znamo da je neizlečiv. Narkomane ne shvataju tako.
- Možda zato - blago je podsećamo - što je bolesniku od raka bolest sudbina, a narkomanu, uslovno rečeno, izbor.
- Ma, šta je on mogao da 'bira' u petnaestoj godini?! Kasnije, kad god bi bio u krizi, drhtao, tražio heptanon, šta sam mogla nego da odem po recept... Inače - kaže mu u oči - ja mom sinu ništa ne verujem. Oni su veliki lažovi, labilni. A nikada neću odustati od rata protiv droge. To je veliko zlo, patnja, bol... Ubedio si me - obraća se mladiću - sine, jednom, da ćeš ostaviti. Tada sam ti stvarno poverovala...
- Ali, mama, i ja sam poverovao. I ja sam bio ubeđen... - prekida je nestrpljivo mladić, a zatim napominje da, što se side tiče, pripada takozvanoj rizičnoj grupi. - Neverovatno je, ali nigde u gradu ne mogu da kupim sterilni špric! nastaviće se
