Izvor: Blic, 20.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko se bavi mukama beskućnika
Ko se bavi mukama beskućnika
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Sa UNICEF-om se u oblasti 'formalnog i neformalnog obrazovanja” donekle preklapa jedna druga agencija – UNESKO, organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Kako piše u osnivačkom dokumentu ove organizacije, njen cilj je da 'doprinosi miru i stabilnosti putem unapređivanja obrazovanja, nauke i kulture radi promovisanja univerzalnog poštovanja pravde, vladavine zakona, ljudskih prava i fundamentalnih sloboda koje su, prema Povelji Ujedinjenih nacija, namenjeni svim ljudima sveta bez obzira na rasu, pol, jezik ili veroispovest. U praktičnom smislu ovo uključuje borbu protiv nepismenosti u zemljama u razvoju, unapređivanje društvenih struktura u zemljama Afrike i Azije i jačanje 'kulturnog identiteta, kreativnosti i kulturnog razvitka.” Iako misija UNESKO-a treba da se ostvaruje u Trećem svetu, tradicionalno se oko 80 odsto od njenog dvogodišnjeg budžeta od 370 miliona dolara troši u njenom impozantnom sedištu na Trgu Fontenoj u Parizu. Nezadovoljstvo birokratskim preterivanjima i rukovođenjem ovom organizacijom uopšte za vreme kada se na njenom čelu kao generalni direktor nalazio Ahmadu Mahtar M’Bou prouzrokovalo je uskraćivanje finansijske podrške ovoj organizaciji od strane SAD i Velike Britanije polovinom osamdesetih godina. Krajem 1987. godine, M’Boua je zamenio Federiko Major iz Španije.
Sledeća multilateralna agencija Ujedinjenih nacija, Međunarodna organizacija rada (ILO), takođe je nekoliko godina bila prinuđena da preživljava bez finansijske podrške SAD koje su pomoć uskratile zbog navodne 'socijalističke” orijentacije ove organizacije. Iz svog sedišta u Ženevi, ILO rukovodi nizom programa tehničke pomoći zemljama u razvoju. Njihov cilj je povećavanje zaposlenosti, razvitak ljudskog potencijala, profesionalno usavršavanje, razvoj male industrije, razvoj sela, zadrugarstva, socijalnog osiguranja, bezbednosti i higijene u industriji. Industrijom se bavi i UNIDO (Organizacija UN za industrijski razvoj). Sa sedištem u Beču, ova agencija pruža tehničku pomoć, organizuje seminare i sastanke čiji je cilj unapređenje industrijskog potencijala zemalja u razvoju. Administrativne i istraživačke aktivnosti ove agencije finansiraju se iz redovnog budžeta Ujedinjenih nacija na nivou od nešto manje od 100 miliona dolara godišnje, njene operativne aktivnosti u velikoj meri zavise od finansiranja koje obezbeđuje UNDP, kao i od fluktuirajućih dobrovoljnih priloga zemalja članica. Druge multilateralne agencije od značaja u okviru sistema Ujedinjenih nacija su: UNEP (Program UN za čovekovu okolinu) sa sedištem u Najrobiju, UNHCR (Visoki komesar UN za izbeglice) sa sedištem u Ženevi; UNKTAD (Konferencija UN za trgovinu i razvoj); UNDRO (Organizacija UN za pomoć u nesrećama), UNFPA (Fond Ujedinjenih nacija za pitanja stanovništva). Postoji još čitav niz organizacija i organa kao što su, na primer, ekonomske komisije u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, ili Centar Ujedinjenih nacija za ljudska naselja koji se bavi pitanjima beskućnika u Trećem svetu. Sve u svemu, sistem Ujedinjenih nacija sada upošljava više od 50.000 ljudi koji se bave razvojem sveta.
Postoji izvestan broj organizacija koje su registrovane kao specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, a koje se razlikuju od ostalih. Umesto da kao ostale upućuju u Treći svet stručnjake i tehničku pomoć, one pažnju koncentrišu na pomoć u kapitalu i na taj način, u stvari, funkcionišu kao razvojne banke.
Jedna od takvih je Međunarodni Fond za za poljoprivredni razvoj – IFAD sa sedištem u Rimu. Raspolažući sredstvima koje prvenstveno obezbeđuju dobrovoljni doprinosi zemalja članica OECD-a i OPEK-a, ovaj Fond je osnovan 1977. godine i u toku prvih 6 godina svog postojanja, obezbedio je dugoročne kredite pod 'mekim” uslovima u vrednosti od gotovo 1,6 milijardi dolara za 135 poljoprivrednih projekata u 80 zemalja u razvoju. Posle toga, IFAD upada u recesiju koja traje sve do januara 1986. godine kada se okončavaju pregovori o njegovom daljem finansiranju i dodeljuje mu se 460 miliona dolara za davanje kredita do 1989. godine. Od ove sume, 40 odsto je došlo od članica OPEK-a, a 60 odsto od 18 članica Komiteta za pomoć u razvoju (DAC) pri OECD-u. Britansko učešće, na primer, iznosilo je 13,22 miliona dolara. IFAD rukovodi i specijalnim programom za podršku projektima u 24 podsaharske afričke zemlje koje kubure sa sušama i dezertifikacijom. I ovoga puta, finansiranje Specijalnog programa pristiglo je kako iz izvora OPEK-a, tako i od OECD-a. nastaviće se
