Izvor: Blic, 10.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knez Milan je često bežao?
Knez Milan je često bežao?
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Sultan je najpre prihvatio da povuče garnizon iz Beograda, zatim i sve druge trupe rasejane na teritoriji kneževine, a za uzvrat Mihajlo je jednostavno obećao da će istaći tursku zastavu pored srpske na svim javnim zgradama. I pored uspeha u svojoj politici nacionalne nezavisnosti i modernizacije zemlje, knez je imao mnoge protivnike u unutrašnjosti zemlje gde su Karađorđevići i Obrenovići nastavljali sa svojom bratoubilačkom borbom. Ovaj prikriveni građanski rat bio je uzrok smrti suverena. Mihajla Obrenovića III ubili su, 1868. nepoznati ljudi u Topčiderskom parku u Košutnjaku, u blizini glavnog grada. Tada se tvrdilo da je knez bio žrtva zavere koju je skovala Austrija uz saučesništvo pristalica Karađorđevića. Prema ovom mišljenju, ambicije koje je gajio Mihajlo da stvori Veliku Srbiju pripajajući Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, uznemirile su Beč i izazvale njegovo uklanjanje.
Pošto je umro bez potomstva, Skupština je za naslednika izabrala njegovog rođaka Milana. Hitno vraćen u zemlju iz gimnazije Luj Veliki u kojoj je učio srednju školu, knez Milan, star četrnaest godina, postao je u Beogradu Milan Obrenović IV.
Hod ka nezavisnosti. Odgajen u Parizu, Milan Obrenović IV koga je u prvo vreme njegove vladavine zastupao Namesnički savet pod predsedništvom liberala Jovana Ristića, osećao je nostalgiju za Francuskom i njenim glavnim gradom. Malo sklon vladavini i poštovanju svoje rođene zemlje koju je smatrao posebno primitivnom, Milan je često bežao iz Beograda i vraćao se u Pariz, gde je primećeno da se prerano odaje raskalašnom životu, u celini posvećenom igri i razvratu.
Ako je ovo ponašanje moralno osramotilo dinastiju Obrenovića, ono je za uzvrat, ostavljajući odrešene ruke prosvećenim ljudima u Beogradu kao što je bio Ristić, omogućilo demokratizaciju srpskog političkog života uvođenjem opšteg prava glasa za muškarce, jedne ravnomernije fiskalne reforme, i najzad, boljeg narodnog zastupništva u Skupštini.
Bosna i Hercegovina digle su se 1875. na oružje protiv Turaka. Strahujući da će Austrougarska koja je već okupirala Hrvatsku i Sloveniju, ugrabiti i ove dve pokrajine nastanjene islaminiziranim Srbima, Ristić je gurnuo kneza Milana u rat protiv Turaka kako bi doveo Srbiju u povoljan položaj. Oklevanja kneza koji je više voleo pariska zadovoljstva nego strogi život glavnokomandujućeg u ratu, nestala su na predlog cara Aleksandra II da se srpska vojska stavi pod komandu jednog od najboljih vojnika ruske armije: generala Černajeva.
Bez sumnje nezadovoljni što ih predvodi njihov sunarodnik, Srbi su dozvolili da ih Turci potuku i 1876. zauzmu njihovu zemlju, da bi je zatim napustili posle diplomatske intervencije cara. Ne mogavši se podičiti svojim vojničkim poduhvatom i veoma nezahvalni Rusima, Srbi nisu hteli da učestvuju u rusko-turskom ratu 1877. koji je omogućio Rumuniji, ruskoj saveznici, da iznudi svoju vlastitu nezavisnost od sultana.
Na Berlinskom kongresu 1878. velike sile su proklamovale nezavisnost Srbije, ali da ne bi uvredile Beč, ovlastile su Austrougarsku da uspostavi neku vrstu prektorata nad Bosnom i Hercegovinom. Zadovoljni što im je najzad priznata nezavisnost, Srbi su ipak bili uvređeni kada su saznali da će austrijska vojska okupirati dve pokrajine koje su oni priželjkivali i koje bi im omogućile pristup Jadranskom moru.
Prilično odsutan u toku ovih odlučujućih događaja za budućnost svoje zemlje, Milan se ipak, sledeći u tome primer koji mu je pružio rumunski Karol I prethodne godine, proglasio 1882. godine kraljem Srbije, nazvavši se Milanom I umesto Milanom Obrenovićem IV.
Kraljevsko zvanje dalo je monarhu krila i apetite, pa je odlučio da vlada sam, da privremeno ukine ustav, i da se ubuduće otarasi svake parlamentarne kontrole. Kraljev državni udar iz 1883. u kojem je žrtva bila naročito radikalna partija, uglavnom sastavljena od liberala, izazvao je krvave nerede i potpuno nepravedne političke procese koji su potrajali više godina.
Pošto je objavio rat Bugarskoj 1885. godine zbog pripajanja Rumelije, čime je površina bugarske teritorije udvostručena, Milan je bio potučen uprkos stalnoj vojsci od 25.000 ljudi. Ovaj poraz, potvrđen Drugim bukureštanskim sporazumom, povećao je nepopularnost kralja koji je, povrh toga, bio upetljan u privatne razmirice.
Nastaviće se...
