Izvor: Blic, 13.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kasne s hlebom 196 dana
Kasne s hlebom 196 dana
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom Kambodžancu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
UNDRO ne koristi ni sredstva namenjena putovanju zaposlenih na predviđeni način. Godine 1975, kada je ova organizacija tek bila osnovana, procenjivalo se da bi njen budžet trebalo da iznosi oko 97.000 dolara godišnje za putovanja, čiji bi cilj bila koordinacija u organizovanju hitnih intervencija posle nesreća, s tim što bi od tog iznosa oko 92 odsto trebalo da bude utrošeno na putovanja u mesta gde se nesreća dogodila. Međutim, u okviru dramatičnog povećanja ove stavke u budžetu, do kojeg je došlo od tada, kako su revizori utvrdili, samo 27 odsto putovanja bilo je u pravcu regiona u kojima se dogodila nesreća. Mnogo veći procenat putovanja zaposlenih UNDRO-a, tj. 73 odsto, odnosio se na putovanja vezana za učešće na seminarima, ili na putovanja u cilju 'povezivanja” ili reprezentovanja ove institucije pred donatorima ili drugim organizacijama. Nije ni čudo što UNDRO nije u stanju da doprinese koordinaciji napora za spašavanje u Trećem svetu kad njegovi zaposleni najveći deo svog vremena provode na konferencijama u 'Prvom svetu”. Nešto bi se, ipak, moglo učiniti da se nesrećno stanje u UNDRO-u popravi i da njegove prilično nekorisne aktivnosti postanu korisnije. Ako se uzme u obzir brojnost nesreća koje su zadesile Treći svet, na primer, od polovine do kraja osamdesetih godina, može se reći da su oni koji se bave industrijom pomoći imali prilike da nauče bar neke lekcije o boljoj koordinaciji, a i da su počeli da naučeno iz lekcija koriste.Velika zakašnjenja, do kojih ponekad dolazi prilikom dostavljanja pomoći u hrani u situacijama velike gladi takođe se ne mogu smatrati neizbežnima. Takva zakašnjenja, kako je već ranije pokazano, bila su najspektakularnija u slučaju Evropske ekonomske zajednice, kojoj još uvek u proseku treba 400 dana da odgovori na hitne pozive u pomoć. Slični problemi, međutim, karakteristični su za čitav spektar međunarodnih agencija za pružanje pomoći. Jedna studija, koja je obuhvatala 84 nesreće u kojima je Svetski program za hranu pohitao u pomoć, na primer, pokazala je da je ovoj organizaciji u proseku bilo potrebno 196 dana da odgovori na zahteve za pomoć i uputi hranu. Mnogo ljudi može da umre za 196 dana! Trebalo bi da je moguće da se boljim upravljanjem i formiranjem zaliha kritičnih namirnica na raznim lokacijama, smanji fatalna dužina ovog perioda.
Svetski program za hranu sada ulaže aktivne napore da ostvari ovaj cilj.
Ali ima i takvih teškoća koje se ne mogu rešiti samo povećanjem efikasnosti rukovođenja. U korenu ovih teškoća je i sama humanitarna etika koja pomoć vidi kao nešto što bogati uz samilost dodeljuju siromašnima da bi ih spasili od njih samih. Britanski premijer Margaret Tačer je najbolje ukratko izrazila ovaj paternalistički stav govoreći jednom prilikom o etiopskim seljacima: 'Moramo se potruditi da ih naučimo osnovama dugoročnog pristupa u poljoprivredi”. A istina je da ima malo toga u njihovom poslu što ovi uporni i hrabri ljudi već ne znaju mnogo bolje od nas. Oni zarađuju za život, a često i zarađuju više od toga minimuma već milenijumima obrađujući surovo i tvrdo zemljište na brdovitim liticama svoje domovine. Ono što im je potrebno, ako im je uopšte nešto od nas potrebno, jesu sredstva koja bi im omogućila da nastave da održavaju produktivnost pred licem nastupajuće ekološke katastrofe. Način razmišljanja gospođe Tačer o ovoj temi predstavlja mehanizam kojim se čudnom alhemijom pomoć od neutralne materijalne podrške transformiše u nešto što 'mi” bogati činimo 'za njih” siromašne.
Između grupacija bogatih i siromašnih nalaze se 'naši” predstavnici na terenu – posrednici, volonteri, dobrovoljne vladine i multilateralne organizacije koje mobilišu i raspodeljuju pomoć. Ove organizacije se u nedogled poigravaju pojmom samilosti koji je sam po sebi 'etnocentričan, paternalistički i neprofesionalan”, kako je jedan posmatrač to izrazio. Zaposleni u ovim organizacijama su autsajderi u neindustrijalizovanom svetu u kojem rade. Potiču iz sredina koje sebe smatraju bolje razvijenim od ostalih (to jest, potiču iz razvijenog za razliku od nerazvijenog sveta) i duboko su ubeđeni u superiornost sopstvenih vrednosti i stručnih znanja koje poseduju. nastaviće se
