Izvor: Blic, 11.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sprečiti vladavinu komunista
Kako sprečiti vladavinu komunista
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najpoverljivijih dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Kohezija saveznika bila je ugrožena ne samo energetskom krizom već i unutrašnjim promenama u trima važnim zemljama: u Italiji i Portugaliji je postojala mogućnost da komunistička partija uđe u vladu, a u Španiji su saveznici morali da se suoče sa bliskim krajem vladavine Franciska Franka.
Opasnost od evrokomunizma pojavila se najpre u Italiji, gde se činilo da će parlamentarna kriza učiniti neizbežnim ulazak Komunističke partije u koalicionu vladu. Istovremeno je u Portugaliji evrokomunizam dobio još dramatičniji oblik potencijalnog komunističkog udara.
Situacija u Italiji se teško mogla razrešiti jer je Komunistička partija napredovala preko redovnog izbornog sistema. Na regionalnim izborima 1975. dobila je 33,5 odsto glasova, samo dva procenta manje od vladajućih demohrišćana. Na opštim izborima 1976. Komunistička partija je prošla još bolje osvojivši 34,4 odsto prema 38,7 procenata koliko su osvojili demohrišćani. Komunisti su povećali broj svojih predstavnika u parlamentu; dobili su mesto predsedavajućeg u poslaničkom domu i mesto šefa u četiri komiteta tog doma i još tri u senatu. Zajedno s fašistima na desnici sada su kontrolisali 40 odsto mesta u skupštini.
Situacija je bila slična onoj u Vajmarskoj republici ranih tridesetih godina, što je dovelo do sloma demokratije u Nemačkoj. Kada se demokratske stranke svedu na sasvim malu većinu, normalno funkcionisanje demokratskog sistema je nemogućno. Ili sve demokratske stranke formiraju koaliciju ili se pocepaju; u ovom drugom slučaju nedemokratske partije mogu da obore svaku vladu ulazeći u koaliciju s demokratskom opozicijom.
Ne iznenađuje to što su neki italijanski lideri, dokazani antikomunisti, došli do zaključka da se dugoročna stabilnost najbolje može postići transformisanjem prećutne tolerancije prema komunistima u aktivnu saradnju s njima. Po mišljenju pobornika takvog 'otvaranja prema levici”, italijanski komunisti bi na taj način bili uvučeni u demokratske procese i transformisali bi se u dugoročne partnere. Ovakav način mišljenja našao je mnoge pristalice u Sjedinjenim Državama, naročito u liberalnim krugovima. Ako možemo da sarađujemo s komunistima u Moskvi, tvrdili su, zašto ne bismo sarađivali i s naizgled mnogo fleksibilnijom Komunističkom partijom u Rimu.
Oštro sam se protivio svakom američkom ohrabrivanju učešća komunista u vladi jedne članice NATO. Odbacivao sam tvrdnje da je to slično politici detanta. Postojala je bitna razlika između kontrolisanja konflikta s protivnikom i uključivanja protivničkih predstavnika u savez demokratskih zemalja. Glavni problem nije bio stepen nezavisnosti evropskih komunističkih partija od Moskve, već njihova komunističak ideologija i organizacija. Ni unutrašnja dinamika ni izborni programi komunističkih partija nisu mi se činili kompatibilnim s demokratijom ili ustanovljenim ciljevima Atlantskog saveza. Nijedna evropska komunistička partija - čak ni italijanska - nije podržavala Atlantski savez. Kakve god teškoće njihova navodna nezavisnost stvarala Moskvi, nikakva zajednička strategija odbrane zapadnih demokratskih zemalja nije bila na njihovom dnevnom redu. Sistem konsultacija među blisko povezanim saveznicima zasnovan na zajedničkim cljevima i kompatibilnim pogledima na svet oslabio bi, ako se ne bi i sasvim dezintegrisao. Razmena tajnih informacija i celovitih vojnih planova predstavljala bi takođe rizik. Mnogi slični činioci takođe bi oslabili pokret za integraciju Evrope.
Naravno, vrlo malo smo mogli direktno da utičemo na unutrašnje odluke političkih lidera u jednoj zemlji koja je imala tako važan položaj u atlantskoj zajednici kao što je to bio slučaj s Italijom, i koja je, uz to, tokom istorije gajila prijateljske odnose sa SAD. Ali američki stav je trebalo da ima neku težinu za mnoge italijanske lidere - kao što bi svakako imao da smo se prividno pomirili s prisustvom komunista u vladi. nastaviće se
