Izvor: Blic, 21.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se odvojiti od majke
Kako se odvojiti od majke
Za većinu žena njihov odnos sa svojom majkom je najkomplikovaniji i najambivalentniji odnos u životu. Bolni odnosi između ćerke i majke u detinjstvu pogubno utiču na razvoj kćerke, na njenu zrelost, na njen celokupni život. Knjiga 'Žene i njihove majke' Viktorije Sekunde (u prevodu Tatjane Marković objavio izdavač 'Doca' iz Beograda) je štivo i lek za svaku ženu, jer ne govori samo o najlepšim majkama, nego i o majkama koje nisu u redu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje ometaju rast i razvoj svoje kćerke. U njoj su odgovori na mnoštvo pitanja, kao što su: zašto smo nesigurne, slabe, nesamostalne, histerične, zašto radimo pogrešan posao, zašto smo neuspešne i zašto nam partner ne odgovara...? U nekoliko nastavaka 'Blic' donosi najzanimljivije delove iz ove knjige, koji će svakoj ženi, bila uzrasta devojčice ili starice, pomoći da razume i reši najvažniji problem u svom životu.
Beba internalizuje voljenu majku, inkorporira je u svoju memoriju i na taj način jača da sve duže i duže izdrži periode odvojenosti od nje. (U odraslom dobu, internalizovana majka se definitivno stapa sa ćerkinim doživljajem samovrednosti ona postaje dobra majka samoj sebi i drugima, ali ona takođe može da internalizuje i lošu majku kao što ćemo videti).
Internalizovana, voljena majka je kamen temeljac na osnovu koga se gradi doživljaj 'selfa'. A taj doživljaj se javlja samo onda kada se dete oseća sigurno u ulozi odvojenog bića. Sve kasnije veze reflektuju da li je majka dala dozvolu detetu da bude 'self' ili nije čak i kada je taj self vrlo različit po temperamentu, ciljevima i vremenskim odrednicama, od majčinog.
Da bi osoba bila emocionalno zdrava potrebno je da ima majku koja ima sposobnost da poštuje dečije razlike i da ih ne doživljava kao izdaje.
Odvajanje predpostavlja da je majka zadovoljna sobom, i da, prisećajući se svog vlastitog detinjstva, može da saoseća sa ambivalencijom svog deteta prema odvajanju kao i da mu pruži blag impuls prema nezavisnosti.
Takva majčinska ljubav uključuje u sebe i intimnost i odvajanje: ako ona može s ljubavlju da dozvoli detetu da se odvoji, ono može 'otići', postati samopouzdano, voljeno biće u stanju da zasebno preživi. Ako to nije u stanju da uradi dete će uraditi sve što je u njegovoj moći da ostane u detinjstvu, otkrivajući šta je ono što majka želi i pružajući joj to, a u odraslom dobu postajući izrazito zahtevno i nesamostalno ili se neprestano svađajući sa njom. Ljutnja nas podjednako čvrsto veže za naše majke kao pokoravanje.
Sem ako ne uspete da internalizujete 'dobru majku', niste u stanju da imate poverenje u širi svet.
I tako život počinje sa ravnotežom između neverovatne lepote fizičke bliskosti sa vlastitom majkom i bola odvojenosti od nje, zbog toga što je napuštanje majke takođe inherentno ljudskoj prirodi.
Za bebe, bez obzira da li su devojčice ili dečaci, odvajanje znači uglavnom istu stvar sa neznatnim razlikama oni su podjednako bespomoćni ali kada bebe dostignu uzrast od osamnaest meseci ili nešto više devojčice počinju da postaju svesne razlike u odnosu na dečake. Okolina dodatno podvlači tu razliku. Dečaci se ohrabruju da preuzimaju rizike, da se kreću što dalje i što slobodnije, pod uslovom da se ne povrede, da skrivaju svoja osećanja, da uspevaju na usamljenom putu, da budu više kao 'tata'. Devojčice se ohrabruju da budu oprezne, da ostanu bliže domu, da budu pozvane na ples, da sve kažu mami, da budu velikodušne, senzitivne prema osećanjima drugih, da oblikuju sebe prema svojim majkama.
Iz ovih i drugih razloga za devojčice je teže da se odvoje od svojih majki nego što je to slučaj sa dečacima.
Lusi Ros Fišer (Lucy Rose Fisher) koja je proučavala odnose između majki i ćerki je napisala:
'Proces odvajanja ćerki se odvija u okviru intimnosti majke-ćerke: sa majkama se svađamo mnogo više nego sa očevima, od nje se mnogo više povlačimo i odbacujemo je, dok istovremeno nastavljamo da se oslanjamo na njenu podršku. Za većinu ćerki stabilnost majčine povezanosti je ono što im omogućava da prođu kroz proces odvajanja i da razviju doživljaj nezavisnosti.
Čak i u situacijama kada majka ne može da pruži kćerki tu vrstu stabilne ljubavi, ipak je u većoj meri socijalno prihvatljivije za ćerke nego za sinove, da ostanu zavisne i da se ne osamostale.
'Za vreme adolescencije', piše psiholog Luis J. Kaplan (Louise J. Kaplan), ljutita neslaganja majki i ćerki mogu da poprime 'divlje proporcije'. Borba je uvek podcrtana suptilnom socijalnom porukom da je bolje za devojke ako ostanu detinjaste'.
Ili kako ova poslovica iz devetnaestog veka govori: 'Moj sin je moj sin dok ne pronađe sebi ženu, ali moja ćerka je moja ćerka celog mog života'.
Postavljanje stvari na njihovo mesto.
Zbog ovih i drugih razloga odnos između majke i ćerke je najintenzivniji, najsloženiji i najizazovniji. Upravo takav odnos je i delimičan razlog zašto je uloga majke najteža od svih uloga koje postoje. Žene, koje su majke, se procenjuju više na osnovu svojih 'roditeljskih uspeha' ili 'neuspeha', nego na osnovu bilo koje druge oblasti u njihovom životu i one se smatraju u mnogo većoj meri odgovorne za roditeljstvo od očeva: za majke su ponekad svi žetoni stavljeni na kartu dece. U isto vreme, žene, za koje deca znače popravljanje prethodno učinjenih nepravdi prema njima u njihovom vlastitom detinjstvu ili ublažavanje lošeg braka, mogu da budu nezadovoljne materinstvom. Jer, konačno, deca, bez obzira da li su u pitanju sinovi ili kćeri, su naši samo za vreme jednog kratkog, nežnog momenta u njihovom periodu odojčeta, koji traje od trenutka rođenja, do prve situacije kad kažu ne. To može da bude izrečeno, licem naborani od besa ili pljunutim spanaćem preko stola. Nastaviće se
Viktorija Sekunda: Zašto nisi prijateljica sa svojom majkom
