Izvor: Blic, 17.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad 'pukne' neka apoteka...
Kad 'pukne' neka apoteka...
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest godina! >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Dva puta sam bio uhvaćen.
- Kako bih izbegao krivičnu odgovornost, prijavio sam se za odlazak u vojsku. Još uvek sam bio mlad narkoman, znao sam da tamo neću moći dobavljati drogu, i 'spuštao' sam se kod kuće. Bilo mi je, fizički, teško u početku, za vreme obuke, ali mi je to pomoglo da se 'iščistim'. Niko me ništa nije pitao, mada mislim da su znali da sam narkoman. Dobijao sam lakša zaduženja, bez velike odgovornosti, i tada sam mogao da prestanem. Kompenzirao sam nedostatak droge alkoholom, mada je to slaba zamena.
Po izlasku iz vojske, tada dvadesetogodišnjak, nastavlja, još intenzivnije nego ranije, jer je prvih nekoliko 'fikseva', nakon duže apstinencije, opet proizvelo ono prvobitno osećanje užitka, 'fleš', zbog koga su mnogi, zavarani 'super doživljajem', počeli da beže iz života.
Drugo (dokazano) obijanje apoteke značilo je odlazak u istražni zatvor, i u Centralnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, u trajanju od godinu dana.
- U zatvoru je bilo gadno 'kriziranje nasuvo', a da uz to ne propevaš. Ja sam jedan od čvršćih, ali je, ma koliko puta da sam bio u postupku, užasno uvek isto osećanje, kad ti daju olovku i papir, kažu da pišeš šta znaš, i ostave te samog. Niti znam koliko će me tu držati (sat, dva, ceo dan?), ni hoću li 'zaglaviti' zatvor. Sedim tako ko budala, a voleo bih više da me, umesto toga, trojica tuku dvadeset minuta. Svaki put kad 'pukne' neka apoteka,
zovu nas, evidentirane. Svi smo sumnjivi. A na apoteku ideš samo onda kada zaista nemaš drugog izbora. Preturimo je za sat i po. Apotekarsku 'robu' ne smeš prodavati, strašno je rizično...
U meri u kojoj mu je bilo teško u istražnom zatvoru, u Centralnoj zatvorskoj bolnici bilo je 'dobro i lako'. Droge je, prema rečima Ž. K.-a, bilo više nego napolju. Stizale su pošiljke u paketima, i na druge uhodane načine. U prethodno izdubljeni sapun smeštan je paketić heroina, pa je to, kao i keks 'frondi', vareno peglom. Osoblje bolnice bilo je nemoćno da uhvati sve pošiljke. Posledica - drogirani pacijenti, bila je vrlo vidljiva.
Na pitanje o broju preživljenih kriza, Ž. K. odmahuje rukom. Ne seća se. Bilo ih je mnogo. Misli da je svaka teža od prethodne, a poslednja - najgora. Izmučeni organizam loše podnosi i dobar obrok; metabolizam je veoma poremećen. Davno je prošlo vreme kada se drogirao iz užitka. Danas to čini da bi preživeo.
Nedavno je ponovo bio u grozničavoj potrazi za heroinom. Nije imao novca za neophodnu četvrtinu grama, pa je glavinjao gradom tražeći poznato lice koje bi mu moglo pomoći. Zamire, kaže, svaki drugi osećaj u odnosu na svest o drogi. Ne zna ni kako je stigao do Sportskog centra, ni kako se sklonio u jedan od toaleta, ni kako su ga spremačice, u kasnu noć, pronašle sa penom na ustima. Umirao je. Hitno je prebačen u bolnicu, gde je, na odeljenju za reanimaciju, došao k svesti. Tretman je produžen na neuropsihijatriji. Rekli su mu da je preživeo 'za samo deset minuta'. Da su ga kasnije pronašli, bio bi jedan od onih što nisu doživeli tridesetu. Ovako, ko zna... Možda, ipak...Ž. K. veruje da će se izvući. Tračak nade stiže iz Beograda, iz bolnice 'Dr Dragiša Mišović', gde se, po rečima nekih njegovih drugova, postiže bezbolno, metadonsko 'spuštanje'.
- B. se vratio nedavno. Priča o izuzetno dobrom odnosu lekara prema pacijentima. Terapija se daje u sokovima. Verovatno je prvih dana ima više, posle sve manje, ali nikad ne znaš koliku dozu dobijaš. Na kraju je moguće da piješ čist sok, i dobro ti je. Potom, uglavnom, od tebe zavisi hoćeš li uspeti da se vratiš normalnom životu... Plašim se nedostatka šanse. Više puta sam radio na određeno vreme, i nisam bio ni bolji ni gori od drugih. Kada sam dobio stalan posao, bio sam srećan, jer sam osećao sigurnost. Imaću novca bar za drogu, neću krasti, ponižavati se, strepeti. Međutim, posle nekoliko meseci, naša lekarka je, ne znam kako, saznala da sam narkoman, prijavila to radničkom savetu, i dobio sam otkaz. Nikakve probleme nisam pravio, postizao sam normu, a na bolovanju sam bio zbog prehlade. Žalio sam se sudu udruženog rada, koji je doneo rešenje da me vrate na posao. Nisu to učinili. nastaviće se
