Izvor: Blic, 12.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad ne uzimam, sedim i umirem
Kad ne uzimam, sedim i umirem
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Drogu je počeo da uzima već 1977, a rođen je 1961. godine. O uzrocima i posledicama tog čina M. K. nam je podrobno pripovedao u svom stanu u Novom Sadu. Predusretljivi domaćin, visok, lepog lika, premda vrlo mršav, gotovo sve vreme dok nam je, reklo bi se sasvim otvoreno odgovarao na pitanja, sedeo je u stolici za ljuljanje. Soba je bila poluzamračena, pravi narkomanski ugođaj - ukoliko se zanemari nesnošljiva vrućina tog julskog popodneva 1987, kao drugi mogući uzrok spuštanju roletne...
- Bez postupnosti karakteristične u narkomaniji, iz prve sam uzeo žestoku stvar. Bila je to ampula petantina, koju sam sebi ubrizgao u venu, uz jednog druga, početnika takođe. Ako mi verujete, dugo pre toga užasavao sam se igle, a prema samim narkomanima nisam ništa osećao - ni antipatiju, ni simpatiju. Međutim, o drogi se u to vreme mnogo pričalo i, prosto, zbog radoznalosti, površnog znanja i potpune ravnodušnosti prema posledicama, hteo sam da se uverim da li je sve tako strašno kakvim se predstavlja. Bio sam mlad.
- Sasvim ste se prisetili uzroka prvom uzimanju droge? - pokušavamo da našeg sagovornika još malo zadržimo na 1977. godini.
- Ne, nisam imao velikih neispunjenih želja, pa da sam u drogi tražio utehu. Radoznalost, kažem. Bez razmišljanja... Da sam razmišljao, ne bih, sigurno, ponovo, već posle nedelju dana, uzeo opijum. Nije bilo tako strašno. Čak ni ružno. Prijatno...
O onom što po veoma visokoj ceni naplaćuje zadovoljstvo, o 'čaši žuči' u svetu droge, takozvanoj apstinencijalnoj krizi, ovaj čovek kaže:
- Pravu sam krizu prvi put doživeo u devetnaestoj godini. Heptanonsku. Strašna je. Moja majka i devojka presedele su celu noć kraj mene i one bi vam, svakako, bolje ispričale pojedinosti. Samo pamtim da tri-četiri dana bukvalno nisam mogao da ustanem iz kreveta...
- Mislim da je u svemu ovome psihički momenat ispred fizičkog. Važno je kako u glavi postavite stvari. Recimo, u zatvoru mi nije problem da 'prekriziram', iako je, priznajem, stravično. Znam da droge nemam, a uz to, ja sam tip koji sedi, ćuti i umire. Ne reagujem agresivno usled nedostatka droge, za razliku od nekih koji se suludo ponašaju, kažu sve što se od njih traži...
- Negde 1983. hteo sam da 'prekriziram' i da se malo zaustavim. Otputovao sam u Grčku. Bez novca za drogu, i poznanika koji bi me tamo snabdeli. Tri dana sam ležao na plaži i skapavao. Može. Preživi se uz svest da nema potrebne doze... A jednom sam pokušao i ovako: uvek sam nosio u džepu malo heroina. Zarekao sam se sebi da ga neću uzeti dok god ne osetim da ću pasti. Nisam pao. Najzad, kad je sve prošlo, taj sam heroin dao jednom drugu koji je bio u krizi. Treći put sam apstinirao dva meseca, u istražnom zatvoru. Već na dan izlaska bio sam u prilici da imam drogu, ali nisam hteo...
Učinilo nam se da je kod njega baš ovo uspešno prevladavanje kriza podsticaj ponovnom uzimanju droge. 'Upravo to', rekao nam je M. K. 'Nalete nove količine, a ja odabiram: danas hoću ili neću, pa drugi put neću ili hoću. Mislim, jak sam, mogu to prevazići.' Takođe nam se učinilo da mladić, na ovaj način, stvara sebi privid neophodan njegovom karakteru kao najsuštija istina, da on vlada drogom, a ne ona njime. Onda mu ta 'nova količina' koja 'naleti' dođe kao 'aplauz' sebi za dobro držanje u krizi. Jedino, ne znamo da li to dobro držanje unapred računa s 'aplauzom' koji će doći...? U svakom slučaju, ovaj čovek katkad podseća na slobodnog upravitelja ropskog poseda, ili, kod njega je reč o slobodi osvojenoj u okvirima (konačno?) uspostavljene vlasti droge. Uverili smo se kad smo ga upitali da li bi svom sinu, ukoliko ga bude imao, tolerisao uzimanje droge, čak ako bi to ovaj učinio kao zreo čovek, sa znanjem i svešću o posledicama. 'Nikad', odgovorio je odsečno. 'A što se mene tiče, nemam još dovoljno jak razlog da je ostavim.' Ili ne uzima dovoljno slabu drogu, posumnjali smo, u odnosu na koju bi i sadašnji, 'nedovoljni razlozi' (kao, recimo, patnja majke, o kojoj govori sa uvažavanjem i ljubavlju) sami od sebe bili 'jači'. nastaviće se
.jpg)
