Izvor: Blic, 05.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kabadahije su u stalnoj tenziji
Kabadahije su u stalnoj tenziji
Govorili ili ne govorili, naše telo nas odaje. Telesni stavovi, gestovi, izrazi lica rečitiji su od reči i često, mimo naše volje, otkrivaju istinska osećanja prema drugima, skrivene namere, raspoloženja koja krijemo ili ne priznajemo... To se događa tako što prilikom druženja naše telesne radnje (postupci) postaju gestovi, a ti gestovi šalju poruke da nekog volimo ili preziremo, da nas seksualno privlači ili odbija, da smo razmetljivi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili škrti, da smo podigli nos ili se podrugujemo... Drugi čitaju takve signale i na osnovu pročitanog, zauzimaju stav prema nama.
Ali nisu svi vični razumevanju telesnog govora drugih. Kako se to uči pokazao nam je Dezmond Moris, filozof i antropolog, koji se posle proučavanja ponašanja životinja okrenuo ponašanju ljudi, i u antologiji tekstova 'Otkrivanje čoveka', dao iscrpna objašnjenja kako da tumačimo i čitamo tuđe gestove i ponašanja.
Predstava o malenkosti podređenih toliko je ukorenjena da im zapravo kvari šanse za napredovanje. Nedavno vršena posmatranja su otkrila da su biskupi, na primer, u proseku viši od sveštenika; rektori univerziteta su viši od dekana fakulteta; a direktori sektora prodaje su viši od prodavaca. Osim toga, ljudi malog rasta, koji su veoma ambiciozni, često su na zlu glasu zbog svog divljačnog samopotvrđivanja kad uspeju da se popnu na vrh društvenih lestvica, što ukazuje na njihovu potrebu da kompenzuju svoj mali rast. Dok visok čovek na vrhu može da se opusti, mali tiranin mora da bude u stalnoj tenziji, da večito iznova učvršćuje svoj položaj. Napoleon, koji je bio malog rasta, oko 1.60 m, klasičan je primer za to; ali takvi ljudi predstavljaju izuzetke od pravila i veoma su retki da bi mogli negativno uticati na sve prosečne figure koje pokazuju da je najbolje - ako želimo da napredujemo - imati 'visoku' glavu.
Ako malenkost, čak i uspravnih, neminovno stvara utisak potčinjenosti, onda je očigledno mogućno signalisati privremeno osećanje pokornosti svesnim snižavanjem tela. Ako se čovek koga tuku pasivno uvija na podu, onda i nadmoćan čovek koji želi da se za trenutak odrekne svoje nadmoćnosti može to da učini jednim kratkim, stilizovanim gestom snižavanja svoga tela. To je dobrovoljno ili aktivno pokorno ponašanje - svet klanjanja i poklecavanja - i ono čak i danas igra važnu ulogu u mnogim društvenim kontekstima. U prošla vremena, takvo ponašanje je bilo rasprostranjenije, no uprkos sve izrazitijoj klimi društvene jednakosti modernog doba, ono i dalje uspeva da se održi u mnogim sredinama.
Njegova najblaža forma se može videti kad neki uslužan, niži po rangu službenik naginje svoje telo malo napred dok razgovara sa svojim kolegom visokog statusa. Na reklamama iz onog niza 'ugađanja mušterijama' često viđamo prodavca sa osmehom na licu i telom malo nagnutim napred, prema čitaocu ili gledaocu. On ne radi ono što bi se moglo nazvati klanjanjem, ali njegov uslužni stav to obećava. Prodavci i prodavačice u velikim robnim kućama i radnjama danas su često namrgođeni i uspravni, ali nije to bilo tako davno kad su im lica blistala pred dragocenom mušterijom kojoj su se neprestano klanjali ispraćajući je do vrata sa mnogo 'do viđenja - hvala lepo i sve najbolje!' Pun poklon je danas obično rezervisan za zvaničnije prilike. Telo čoveka koji se klanja presavija se u struku a glava se saginje nešto niže od trupa u tom položaju. On taj gest upravlja prema nadmoćnoj figuri koja može da mu uzvrati blažom verzijom iste radnje. Do iščezavanja ove ceremonije klanjanja dolazilo je čas brže, čas sporije, zavisno od kultura u kojima se taj proces postepeno odvijao. Klanjanje se najviše zadržalo u Japanu i Nemačkoj, a najmanje u Sjedinjenim Američkim Državama. I danas se mnogi Japanci i Nemci klanjaju pri običnom upoznavanju u društvu, dok se Amerikanci gotovo nikad ne poklone, sem u podrugljivom šegačenju. U drugim kulturama viđa se laki naklon pri pozdravljanju u društvu, dok se pun poklon zadržava za specijalne trenutke, kao što je pozdravljanje značajnih ličnosti u ceremonijalnim prilikama. Samo je na pozorišnoj bini i koncertnom podijumu pun poklon preživeo praktično u svim kulturama, kad se glumci i izvođači tradicionalno klanjaju na aplauz publike.
U područjima gde muškarci još nose šešire, sa naklonom ili bez naklona, predstavlja još jedan način smanjivanja telesne visine, i zato deluje kao dopunski metod simboličnog pokoravanja. U prošlim vekovima poklon je bio toliko dubok da se skinutim šeširom, u velikom gestu, maltene dodirivao pod. Tamo gde još opstojava, taj gest se često svodi samo na dodirivanje oboda šešira prstom - na simbol simbola.
U zemljama na čijem se čelu i danas nalaze kraljevske porodice, postoje prilike za upražnjavanje različitih formi klanjanja koje ono poprima u svom modernom, reliktu sličnom, stanju. Lokalni dostojanstvenici pozdravljaju kraljevske ličnosti impresivno dubokim poklonom iz samog struka, dok se oni bliži dvoru ponašaju drukčije. Zato što se češće klanjaju, oni poklon skraćuju i svode ga samo na diskretan naklon glavom; ali u prilikama kad pokazuju svoju privrženost kruni, oni živahnim pokretom, brzo, spuste i podignu glavu. nastaviće se
