Izvor: Blic, 05.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jeziv primer američkog licemerja
Jeziv primer američkog licemerja
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Ovaj neutralni ton nastavljen je sve do 1988. kada je Iran počeo da remeti trgovinu u Persijskom zalivu i rat se završio nizom pogibija civila. Iračani su gasom otrovali Kurde na severu, što je bio masakr za čije obelodanjivanje je bilo potrebno nekoliko godina.
A 3. jula 1988. jedan američki ratni brod oborio je komercijalni iranski avion, na Letu 655, pobivši sve putnike. Amerikanci su uvek ostajali pri stavu da je avion leteo direktno ka ratnom brodu 'Vinsens', čiji je kapetan u to vreme bio u sred bitke sa iranskim topovnjačama, i odbio da se identifikuje. Džordž Buš stariji, u to vreme Reganov potpredsednik i u jeku kampanje za novembarske izbore 1988, svu krivicu za nesreću svalio je na pleća Irana. Njegov argument bio je, da se Iran samo povinovao rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a da okonča rat sa Irakom, tragedija bi bila izbegnuta. U govoru pred Savetom bezbednosti, u danima nakon obaranja aviona na Letu 655, Buš stariji branio je i prisustvo američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu, koji su tamo postavljeni nakon što je Iran počeo da minira vode Zaliva kako bi prekinuo komercijalnu plovidbu. 'Ukoliko (Iran napadne)] nedužne brodove i postavi mine u međunarodne vode, to je problem svakoga ko ceni slobodu,' kazao je Buš stariji; to je jeziv primer američkog licemerja s obzirom da je CIA samo nekoliko godina ranije minirala nikaragvanske luke, uništivši tačno devet nedužnih brodova koji su plovili međunarodnim vodama.
Iran i Irak na kraju su se dogovorili o obustavi vatre 1988. godine. Do tada je Irak imao najbrojniju vojsku na Bliskom istoku, nadmašivši čak i izraelsku. Bila je to vojska izgrađena delimično uz pomoć SAD, uprkos strogim pravilima tokom rata o prirodi opreme i municije koja je smela da se prevozi do Iraka i Irana. 'Speri korporejšn', američki proizvođač kompjutera, pisao je aprila 1985. direktno Džordžu Šulcu, tadašnjem državnom sekretaru, sa molbom da mu dozvoli da dovrši prodaju kompjutera koji se koriste u avijaciji, vrednu devet miliona dolara. Prodaju je zaustavilo Ministarstvo odbrane, iz bojazni da bi iračka vojska mogla da upotrebi kompjutere za svoju raketnu tehnologiju. Šulc je smesta pisao Ministarstvu u ime 'Sperija', nateravši ih da dozvole prodaju. Nema podataka o uspešno izvršenoj prodaji, ali postoji jedan izveštaj Projekta Viskonsin o kontroli nuklearnog naoružanja iz 1991. nazvan 'Američki izvoznici u Irak: 1985-1990.' koji daje pregled drugih američkih proizvoda koje je Irak očigledno koristio u razvijanju svoje nuklearne raketne tehnologije.
Sjedinjene države zadržale su i otvoren poslovni odnos sa Irakom tokom čitavog rata i kasnije. Na Međunarodnom sajmu trgovine u Bagdadu 1986. godine, 28 američkih korporacija izlagalo je u paviljonu koji je organizovala vlada SAD. Amerikanci su nastavili da daju kredite Iraku za kupovinu američkih poljoprirednih proizvoda do samog početka Zalivskog rata 1991. A 1989. Sadam Husein susreo se sa delegacijom američkih direktora takvih gigantskih korporacija kao što su 'Vestinghaus' i 'Bel helikopter'. Do tog vremena američki izvoz u Irak procenjen je na 1,5 milijardi dolara, što je impresivni porast u odnosu na 600 miliona iz 1986. Sastanak je bio srdačan. Briga oko ljudskih prava i trovanja kurdskih civila nije postojala, a Sadam Husein jasno je stavio do znanja da je voljan da oprosti Amerikancima to što su tokom rata prodavali oružje Iranu. U to vreme Husein se suočavao sa mogućim sankcijama kojima su SAD mahale - zbog Sadamovog protivljenja inspekciji oružja, tako da mu je u interesu bilo da bude ljubazan sa američkim biznismenima. Ali, jedan zahtev 'putujućih direktora' nije hteo da prihvati; oni su naime tražili od Sadama da prihvati reprogramiranje kratkoročnog duga kako bi Irak dobio još kredita koje bi upotrebio za kupovinu još više američkih proizvoda. Američki biznismeni bili su vrlo istrajni po ovom pitanju, ali su otišli kući razočarani. Grupa bankara pokušala je slično i takođe bila odbijena; vođa Iraka smatrao je da probleme dugovanja svoje zemlje može da reši povećanom prodajom nafte. Iste te godine, grupa američkih kongresmena pisala je Lorensu Iglbergeru, zameniku državnog sekretara, zatraživši od njega da sarađuje sa 'Volvom GM', a od iračke vlade da obezbedi novac za montažnu fabriku kamiona u Iraku.
Nastaviće se...
