Izvor: Danas, 16.Nov.2014, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna subvencija je deo kulture
Ovde bih želeo da naglasim da, pre nego što bi to bio problem opšte prirode, on je poseban problem nekih oblika vizuelnih i muzičkih umetnosti.
Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (18)
Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.
Razloge sam razmatrao na drugom mestu u ovoj knjizi i oni se među starijim umetnostima ne odnose ni na književnost niti arhitekturu, a isto tako ni na osnovne masovne umetnosti koje su se razvile u poslednjem veku - one koje se zasnivaju na fotografiji u pokretu i na mehaničkoj reprodukciji zvuka. Međutim, i za njih subvencije i posebni sporazumi koji im idu naruku mogu biti od suštinske važnosti. Ovo je posebno tačno kada je reč o arhitektama, pošto je mecenatstvo čiji cilj nije dobit glavni finansijer dela koja im donose prestiž i čine da se njihova imena pamte. A ovo je isto tako tačno kada je u pitanju filmska industrija u svim zemljama, sa izuzetkom Indije i možda Japana, koje su suočene s globalnim monopolom Holivuda.
Čak i dobar deo knjiga, pre svega, onih klasičnih, još se štampa, a objavljuju se i mnogi novi i vredni naslovi koji nikada ne bi prerasli prag dobiti koji postavljaju računovođe, kada se ne bi radilo o tržištu. U postkomunističkoj Istočnoj Evropi ozbiljno akademsko pisanje je preživelo u velikoj meri zahvaljujući izuzetnim naporima fondacija Džordža Soroša. Na Zapadu, izbor knjiga iz kojih će se učiti u školama i koje će biti važne za polaganje ispita na fakultetima od odlučujuće su važnosti za ugled svojih autora, a i za kataloge samih izdavača. U stvari, bar u anglosaksonskom svetu, široko rasprostranjene institucije višeg obrazovanja svoju delatnost sprovode, između ostalog, kao neku vrstu pritajenog sponzorisanja talentovanih kreativnih pojedinaca, u umetnostima za kojima tržište ne pokazuje da naročito žudi: slikara koji glavni deo zarađivanja za život obezbeđuju svojim radom kao nastavnici u umetničkim školama; pisaca koji svoje plate dobijaju držeći predavanja iz književnosti ili „kreativnog pisanja“; peripatetičkih („šetajućih“) pesnika, muzičara i drugih stubova kulture koji izvesno vreme borave kao rezidenti određenih ustanova. Nije nikakvo čudo da je, od pedesetih godina naovamo, čitava jedna grana lepe književnosti nastala u Velikoj Britaniji i SAD - takozvani campus novel samih profesora. Srećni Džim Kingslija Ejmisa verovatno je prvi i svakako najzanimljiviji od svih romana ove vrste.
Dakle, vrlo dobro. Javna subvencija i/ili privatno pokroviteljstvo suštastveni su deo kulturne scene i verovatno da će to biti i ubuduće. I pošto gotovinski novac u zapadnom svetu ne manjka, a pluralizam znači da nijedna ustanova ili pojedinac, čak ni unutar pojedine države, ne može da odluči šta će se, a šta se neće finansirati, ima li potrebe da se o ovom još nešto kaže. Mislim da ima, i to iz tri razloga. Prvo, imali smo prilike da vidimo u Istočnoj Evropi šta može da se desi kada se jedan glomazan sistem subvencionisane umetnosti i kulture jednostavno sruši, i kada ga zamene tržišno društvo ili, u najboljem slučaju, suviše osiromašene države da bi mogle da pruže više od jednog dela njihove ranije pomoći. Upitajte samo nekog od članova iz sektora u sastavu velike Ruske opere i baleta, i muzeja „Ermitaž“! U Velikoj Britaniji to se neće desiti, međutim, i u dobrostojećim zemljama vlade, posebno one koje smanjuju poreze, ograničile su fondove namenjene kulturi. Dejvid Hokni i Demijen Herst baš su tražili više pozorišta. Ali na osnovu čega bismo mogli da tražimo davanje prvenstva za izgradnju više muzeja nego drugih javnih privlačnih zgrada? Pogotovu otkako Bilbao i Libeskindova ostvarenja pokazuju da je privlačnost novih muzeja u samim zgradama pre nego u onome šta je u njima.
Nastavlja se
