Izvor: Blic, 01.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvlačenje SAD iz debakla
Izvlačenje SAD iz debakla
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Kad su postepeno razabrali da sam ja u osnovi na Niksonovoj strani, mnogi liberalni intelektualci počeli su me gledati kao oportunističkog izdajnika njihove stvari.Tako se dogodilo da smo se, pred kraj Niksonove administracije, predsednik i ja našli izloženi napasti onih koji su prvobitno bili naši normalni glasači. Liberali su me optuživali da sam ih napustio iz želje za moći; konzervativci su mislili da je Niksona zavela vizija legitimnoti establišmenta.U takvoj atmosferi, povlačenje iz Vijetnama poprimilo je karakter građanskog rata. Nikson je nasledio rat u Jugoistočnoj Aziji. Preko 540.000 američkih vojnika bilo je poslato u jedan deo sveta geografski i kulturno udaljen od Sjedinjenih Država koliko je to na zemaljskoj kugli bilo mogućno. Kad je Nikson došao na položaj, njihov broj je i dalje bio uvećavan shodno planu ustanovljenom u Džonsonovoj administraciji. Nismo zatekli nikakve planove za povlačenje, niti kakvu od Bele kuće odobrenu pregovaračku strategiju. Ipak smo bili spremni da preuzmemo odgovornost za izvlačenje Sjedinjenih Država iz tog debakla, i za to zamešateljstvo nikada nismo krivili svoje prethodnike. Nismo, međutim, želeli da zemlju za koju je već dalo život skoro četrdeset hiljada Amerikanaca napustimo tako što ćemo komunističkoj vladi predati desetine miliona onih koji su rizikovali svoju glavu na našu reč. A to je tokom četiri godine bio nepopustljiv severnovijetnamski preduslov za svaki prekid vatre. A u času kad su sišli s položaja, ti isti ljudi koji su na Niksona natovarili ove tragične nedoumice, ili su se pravili da su bili samo nedužni posmatrači, ili su, što je bio češći slučaj, počeli napadati Niksonovu administarciju što za četiri meseca nije uspela da postigne ono što se oni nisu potrudili da obave za četiri godine. Visoki zvaničnici Džonsonove administracije učestvovali su u protestnim demonstracijama kao da je prepreka miru Bela kuća, a ne nepomirljivost Severnovijetnamaca - što su oni bolje no iko morali poznavati kao osnovni uzrok zastoja pregovora. Već za godinu, saletali su nas da učinimo ustupke kakvi nisu ni nagoveštavani dok su oni bili na vlasti. Godine 1968. Demokratska konvencija se podelila oko takozvane Mirovne platforme, i oko te se podele vojevalo na ulicama Čikaga. Do jeseni 1969, Nikson je prihvatio ključne elemente te platforme. Pa ipak, to je bilo vreme najmasovnijih antiratnih demonstracija. Ironija je u tome što su se u svoju pravičnost uvereni demonstranti u stvari zalagali za svoju korist u formi mira za nas po svaku cenu. Oni su tražili kraj za vlastite muke u vezi s ratom, i nisu hteli da prihvate nijednu politiku koja ne bi išla na bezuslovno povlačenje - što je, po našem mišljenju, značilo rizikovanje života američkih vojnika između sedam stotina hiljada vojnika komunističkih snaga i skoro milion naoružanih Južnovijetnamaca, verovatno neradih da budu napušteni. Nikson prosto nije mogao razumeti kako povlašćeni deo našega društva može da prihvati poraz sa takvom nehajnošću, ili da sa takvom strašću insistira na napuštanju miliona kojima smo bili dali svoju reč. On je jednostrano počeo povlačiti po 150.000 vojnika godišnje. Do kraja svog prvog mandata on je bio povukao preko 500.000 vojnika, i žrtve smanjio sa 14.600 u 1968. na 300 u 1972, očuvavši Južni Vijetnam nezavisnim. Pa ipak, Nikson je bio optužen da 'nepotrebno ubija Amerikance”, motivisan nekakvom neobjašnjivom krvožednošću. Nikson je ove napade tumačio kao stalnu osvetu establišmenta prema sebi. Ono što on - i ja - nismo razumeli bilo je da radikalni protestni pokret nije bio produžena ruka establišmenta. Radikali su, čak, tradicionalni liberalni establišment smatrali svojim najljućim neprijateljem, bili su skloni da ga zatru, i svojom su taktikom uspeli da ga zastraše i navedu na prećutnu saglasnost. Opkoljen, Nikson je reagovao visokoparnim zapaljivim izjavama protiv onoga što je u stvari bio, od nelagode šćućureni, establišment.
U ovoj visokoj tački Niksonove i, možda, američke posleratne spoljne politike, jedinstvo nacionalnog javnog mnjenja se rasturilo. Počev od 1972. pa sve do kraja Niksonovog mandata vodila se neviđena domaća rasprava o prirodi i prioritetima američke spoljne politike.
Mnogo se činilaca združilo da dovede do takvog neočekivanog stanja stvari. Možda je onaj najosnovniji bio što smo Nikson i ja potcenili dejstvo koje će na psihu javnosti imati oštra razlika između našeg pristupa spoljnoj politici i Vilsonove doktrine koja je u dvadesetom veku postala preovlađujuća. nastaviće se
