Izvor: Blic, 24.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgrebane cipele R. M. Točka
Izgrebane cipele R. M. Točka
Laza Ristovski, valjda i najpopularniji rok klavijaturista na prostorima bivše Jugoslavije, rođen je u Kraljevu 1956. godine. S Točkom, legendarnim gitaristom, sreće se 1971. U Smak dolazi godinu dana kasnije. Njih dvojica, po opštem mišljenju, čine najbolji tandem u istoriji YU roka. Godine 1975. Laza, u maniru fudbalskih transfera, prelazi u Bijelo Dugme. S Bregovićem snima neke od najprodavanijih rok albuma u prethodnoj Jugoslaviji. Svađa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s Bregovićem i povratak u Smak. Ponovni odlazak u Bijelo Dugme, solo karijera, saradnja s Čolićem i drugim poznatim pevačima i muzičarima, pregršt dijamantskih i zlatnih ploča. I bolest o kojoj ne želi da priča, zato što je 'iznad nje'. Ova ispovest, za 'Blic', Lazara Ristovskog jeste i beleg jednog vremena, koje budi, kod mnogih, najlepša sećanja.
Laza Ristovski je u kraljevačkoj muzičkoj školi bio proglašen vunderkindom. A voleo je rokenrol, zbog čega je imao problema i u školi i u kući. Rokerski nerv ga je i spojio s Točkom...Ostalo je - YU rok istorija.
Kada upoznajete Točka?
- Imao sam 15 godina kada smo prvi put svirali zajedno, u Vrnjačkoj Banji.
Kakav je utisak ostavio na vas?
- Fascinirao me, i to ne samo sviračkim umećem. Izgledao je kao pravi roker! Kosa do pola dupeta. Mračan... Sećam se njegovih lakovanih cipela koje je namerno izgrebao. Totalni hipi, neviđeno.
I tako počinje saradnja...
- Ma kakvi! Kepa, Točak i ja smo u to vreme imali nekoliko svirki pod imenom moje grupe - ‘’Bezimeni’’. Dogovorili smo se da svi odemo da živimo i radimo u Kragujevcu, u to vreme centru rokenrola. Bio sam ljuti klinac. Međutim, roditelji mi nisu dozvolili da napustim školu i odem u drugi grad da se bavim rokenrolom.
U Beograd, u orkestar Bokija Miloševića, ipak su vas pustili.
- Na letnjem raspustu sam slučajno, na moru, svirao sa Bokijem Miloševićem i on je pitao moje roditelje da dođem u Beograd, kod njega, da sviram. Godinu dana sam proveo tu. Od Bokija sam mnogo naučio. Sa Mišom Blamom, takođe članom orkestra, dosta sam se družio. Slušali smo i svirali džez. Onda se jednog dana spakujem i odem u Kragujevac.
Koliko ste dugo bili u Smaku?
- Bio sam u više navrata. Prvi put kratko, do 75.
Kakav ste odnos imali sa Točkom.
- On je odličan čovek i veliki gitarista. Imao sam tu sreću da sam pored sebe uvek imao velike gitariste. I Točak i Bregović i Vlatko Stefanovski... Svi su na mene imali neki uticaj. Tako sam gradio svoj stil sviranja. Mislim da sviram gitarski.
Sa kim ste najviše voleli da svirate?
- Točka sam najviše voleo, jer mi je on najviše ležao kao gitarista, a i ja njemu kao klavijaturista.
Kako je došlo do toga da iz Smaka pređete u Bijelo Dugme?
- Imali smo zajedničkog menadžera Mihu, zajedničke svirke i turneje. Veoma smo se družili. Pokojni Ipe Ivandić i ja postanemo odlični drugari. Bili smo i vršnjaci. On najmlađi u Dugmetu, a ja u Smaku. Kovali smo planove da pravimo zajednički bend. Smislili smo da je najbolje da ja prvo dođem u Dugme pa da posle nešto iskombinujemo. Ali, Ipe ode u vojsku...
Da li vas je Goran zvao da pređete u Dugme?
- Naravno. Goran je baš zapeo da dođem u Dugme. Pita on mene, ja kažem - važi. Po principu: šta me košta da obećam. I Indeksi su me zvali. Tada je sa njima svirao Milić Vukašinović koji je kasnije, kad je Ipe otišao u vojsku, došao u Dugme.
Goran navalio: dođi, dođi... Ja kažem doći ću i - ništa. Ali on je ozbiljan, kad mu jednom nešto kažeš - nema tu zezanja!
Da li je Točak znao za to?
- Nije znao niko. Ni sam nisam znao. Te hoću, te neću.
Bili ste u dilemi: šta gubite, a šta dobijate?
- Strašna dilema! Gubim tu slobodu u svirci... To sam znao da ću da izgubim, a šta ću dobiti nisam imao pojma.
Novac.
- Ne, ma kakva lova. Nisam uopšte imao svest o tome. Trebala mi je neka promena.
Ili fascinacija tako velikom grupom?
- Bio sam isuviše mlad da bih razmišljao o tome koliko je Bijelo Dugme veliko ime.
Kakve su reakcije bile kada su za vaš odlazak saznali Točak i ekipa?
- Najžešće su bile Kepine (bubnjar Smaka, op.a.) reakcije: 'Izdajica, mamu mu...’’
Po novinama je bila hajka. Kao transfer fudbalera. Ispalo je da sam izdajica. Imao sam malu krizu, nije da nije. Mene je zanimala samo svirka . Teško sam se navikavao na taj pristup svirci.
Kakav pristup muzici je imalo Dugme?
- Navikao sam na drugi način svirke, prilično samoupravni. A Dugme je bilo disciplinovanije. Dogovor mora da se poštuje.
Dogovor da sve bude kako Goran naredi.
- Nije. Dogovorimo se ko šta svira i nema vrdanja. Ni improvozacije, ni slobode. Ali, evo i danas kad čujem šta sam svirao na ploči:’’Eto baš hoću’’, kažem: pa to je mrak! Tada sam bio mnogo mlad i mislio sam da dobra svirka znači što komplikovaniju svirku. Onda ukapiraš da to uopšte nije pravilo. U Dugmetu sam naučio šta je disciplina u svirci. To mi je mnogo pomoglo i u životu. Da se ponašam disciplinovano, da spustim loptu...
Kako ste podnosili Goranov autoritet?
- Svi su me gledali kao dobrog muzičara, niko mi ništa nije zamerao, niti mi nametao svoju volju. Imao sam potpunu slobodu.
Dugme je uvek zvučalo savršeno usvirano. Koliko je vežbe prethodilo tome?
- Mnogo. Vežbali smo na Borikama, to je raj na zemlji. Po dva meseca smo tamo po ceo dan vežbali pre nego što bismo otišli u London da snimimo ploču. Kad izađe album, vežbamo za turneju. Svaku pesmu, ponaosob, doveli bismo do perfekcije, tako da je publika u svakom gradu mislila da nam je ta svirka najbolja. (Nastaviće se) Simonida Milojković
