Izvor: Blic, 12.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isposnik, misionar i preporoditelj
Isposnik, misionar i preporoditelj
"Istorija Srpske pravoslavne crkve" Đoke Slijepčevića obuhvata period od primanja hrišćanstva do naših dana. Dugogodišnjim predanim radom Slijepčević, koji spada među najbolje znalce istorije naše crkve, je uspeo da prikupi ogromnu građu i da je sažme u ovo trotomno delo koje nema pandana. "Istorija srpske pravoslavne crkve" izlazi iz štampe do 20. septembra, u luksuznom izdanju JRJ iz Zemuna, i do tada se može kupiti po pretplatničkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ceni od 2.500 dinara. Telefoni izdavača su: 011/190-286
i 011/3163-804
Osnivanju Srpske samostalne arhiepiskopije 1219. godine prethodio je dug i plodan misionarski rad Svetoga Save u državi njegovog brata Stevana. Ovaj rad pada ujedno i za državu, koju je bio stvorio Nemanja i za duhovni pravac koji joj je on dao, veoma važno i kritično vreme. U vreme pokušaja papa da sebi potčine Bugarsku i u vreme vlade Latina u Carigradu, iz koga se pravoslavni vaseljenski patrijarh morao ukloniti, nije ni država Stevana Prvovenčanog mogla biti izdvojena iz utakmice između Rima i Nikeje, gde se, posle pada Carigrada, bio sklonio carigradski patrijarh. Kada je, 25. marta 1196. godine, Stevan Prvovenčani stupio na presto, izgledalo je da će njegova 'vlada otvoriti novu eru vizantijskog uticaja u Srbiji. No do toga nije došlo jer slaba vizantijska vlada nije umela iskoristiti povoljnu situaciju. Odlučujući uticaj u Raškoj, kao i u Bosni, dobila je već idućih godina moćna rimska kurija i njen eksponent Ugarska'.
Pod pritiskom uticaja rimske kurije srpska država se bila ponovo rascepila na Zetu i Rašku. Sasvim odan Rimu i podržavan od Madžara, Vukan se nije zadovoljavao vladavinom u Zeti, nego je 1202. godine proterao svoga brata Stevana sa prestola i dao pun zamah misionarima Rima, koji su svojim radom izazivali ogorčenje naroda i time, protiv svoje volje, omogućili da se Stevan, uz pomoć Bugara, godine 1203. ponovo vrati na presto. U Srbiji je, i u to vreme i kasnije, u stvari, besneo građanski rat na koji je i sam Stevan ukazao u pismu, kojim je pozvao sv. Savu da se vrati u Srbiju. 'Jer', veli se u pismu, 'kada ste vi (Nemanja i sv. Sava) otišli od nas, oskrnavi se naša zemlja bezakonjima našim i postade ubijena krvlju i upadosmo u plen (ropstvo) inoplemenika i neprijatelji naši podržaše nas'.
Biografi sv. Save ističu da je Stevan prvovenčani, pritešnjen teškim stanjem i u zemlji i izvan nje, zamolio Sveti Savu da se iz Svete Gore vrati u Srbiju i donese mošti sv. Simeona, koji je i mrtav bio simbol države koju je stvorio. Stevan je znao, da je Vukan narušio očev zavet i nadao se, da će prisustvo mošti sv. Simeona u Srbiji pojačati njegov uzdrmani položaj. Ovo tim pre što Sveti Sava, u sporu između braće, nije mogao ne biti na Stevanovoj strani, koji je nosio legitimitet i bio vrlo darežljiv pri podizanju Hilandara.
Činjenica da se Sveti Sava vratio u Srbiju kao arhimandrit, iako mu je bilo svega 34, odnosno 36 godina, što je bilo vrlo malo za takav visok čin, mogla bi se uzeti kao dokaz, da se on sam, svesno i planski, pripremao za povratak u zemlju i za misionarski rad u njoj. 'Sava je', veli Stanojević, 'sada bio zreo čovek, u najboljim godinama, pun snage, pun potrebe i volje za rad. Za šesnaest godina on se mnogo izmenio. On je za to doba mnogo štošta video, mnogo doživeo i mnogo iskusio. Za ono nekoliko godina, što ih je proveo sa svojim ocem, on je slušao mudre savete, zanimljive doživljaje i praktične poglede i pouke starog, realnog i iskusnog Nemanje'.
Dimitrije Homatijan, savremenik Svetoga Save i njegov ljuti protivnik, bio je u pravu kada je u povratku Svetoga Save video njegovu želju da služi otadžbini. Kritikujući Svetoga Savu zbog napuštanja Svete Gore Homatijan veli, da je Svetoga Savu 'ljubav prema otadžbini zarobila i ugrabila iz tvrđave Svete Gore, te se opet nastanio u Srbiji; pretvorila je isposnika u vršioca i upravitelja zemaljskih poslova i proizvela ga za poslanika okolnim vladarima, i tako je odbacio ono što je zidao kao monah i odao se svetskoj sujeti. Potpuno se upustio u svetske brige i u svetsko slavoljublje, počeo je da učestvuje u gozbama, da jaši konje najplemenitije pasmine, lepe, okićene zastavama, da vodi sa sobom mnogu poslugu, da se razmeće u svečanim povorkama raskošnom i raznovrsnom pratnjom.
Savremenici Svetog Save u otadžbini doživeli su i Svetog Savu i njegov rad, posle povratka iz Svete Gore, sasvim drugačije. nastaviće se
