Izvor: Blic, 15.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskustvo se ne može kupiti
Iskustvo se ne može kupiti
Autobiografska knjiga Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' jeste intimna ispovest naše najveće zvezde estrade, kojom kao da je htela da ostavi trag svoje velike i trajne unutrašnje borbe. Razapeta između 'reflektorske fascinacije' kojom je druge uspunjavala i vlastite praznine, Vesna je pokušala da ponudi epilog te borbe, prikriveno se nadajući da njena priča može biti i važna ljudska parabola. Budući da se knjiga završava Bukuljom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja je njen dom već nekoliko godina, zamolili smo je da za čitaoce 'Blica' nastavi priču, verujući da to može biti podsticaj za drugu knjigu, ali i upozaravajuća ispovest za sve kojima je 'estetika' estrade postala i 'estetika' života.
U jednoj prijatnoj i bolno iskrenoj noći Vesna je definitivno iskoračila ka sebi samoj, učinivši tako jedan od verovatno i najkardinalnijih gestova u svom životu. 'Blic' joj je, naročito u ime 900 hiljada svojih čitalaca, zbog toga veoma zahvalan.
Kako dalje planirate svoj život, posao? Biću i dalje i u svetu i sa svetom i sa narodom... Ali manje i na jedan drugačiji način, na način koji diktira moje telo i moja duša. Ako duša oseća da je to opterećenje za mene, da mi se ne radi, da to stvara lošu atmosferu ja to neću raditi. Po cenu da moj um brblja ma šta. Treba naučiti da telo diktira, a ne um. Možda je nekome to paradoksalno, ali jeste tako. Znači, ja ću svoj život nastaviti samo onako kako oseća moja duša. Neću više pratiti svoju glavu koja misli, jer dok sam mislila ništa pametno nisam smislila! A kad sam počela da osećam, osetila sam svašta. Intuiciju sam jako dobro razvila.
Znači vraćate se estradi, ali na sasvim drugi način, i u meri u kojoj vama, samo vama, prija?
Ako se uopšte vratim! Ništa se ne zna u situacijama i stanjima u kojima sam ja. Ako čovek hoće da prati svoja osećanja nikad nije siguran šta će to biti. Moj um bi i dalje na estradu! Moja glava i dalje luduje.
Ne mogu sad da kažem šta će moja duša i srce hteti. Ako to bude pesma ja ću je pevati, ako to bude kopanje bašte kopaću! Jedno je izvesno nikada neću sebi dozvoliti da završim život u nekoj beloj sobi, na psihijatrijskoj klinici! Ako treba da se mre, onda ću pasti u mom paradajzu, u mojoj bašti! A ne sve što sam zaradila da dam (što reče jedna moja koleginica) na klinike po svetu. Način na koji mi živimo tačno tamo vodi. I rekla sam mojim dragim koleginicama ne brinite ništa dok je mama (tako me zovu) živa. Dok sam živa, svi na lečenje gore, na Bukulju! Put mogu da vam pokažem, ali ne mogu da ga prođem umesto vas.
Nije li vaša knjiga i svojevrsno uputstvo za upotrebu estrade?
Volela bih da je i tako čitaju. Sve mame koje teraju svoju decu da pevaju, da im deca budu zvezde trebalo bi da je pročitaju! A i tate koji hoće da im sinovi budu harmonikaši. Nek pročitaju da vide kako ne treba! Obavezno, pre nego što neko krene da peva treba da vidi šta ovde piše! Tačno si rekla udžbenik za upotrebu estrade.
Možda opet napišem neku knjigu, svoja lična iskustva, ne više estradna. Malo si me i ti pokrenula . Ja sam ovde opisala život koji je bio takav kakav jeste. A kako sam se oporavila od njega, to je druga priča, ovde tek ovlašno naznačena! Pisala sam upravo dotle da to kako ne treba ne bih zaboravila. Ovo više nikada! To više nema veze sa mnom!
Žao mi je što Kovina nije živa da joj javno i jasno oprostim! Jesam joj oprostila i onda, ali nisam znala ovo što sada znam.
Da li je Kovina, vaša majka, imala grižu savesti? Jeli to pokazivala?
Kako da nije! Ona je, koliko je znala, sirota, pokušavala da to nadoknadi... Ali kasno Marko na Kosovo stiže. Uglavnom, njena ljubav poslednjih 10-15 godina bila je patološka, ne bi li nadoknadila ono što je bilo na početku. Ta griža savesti je verovatno i proizvela rak. Dugogodišnja tuga i griža savesti proizvode rak. Znam, obzirom da sam apsolvirala i doktorirala te bolesti. Mnogo mi je žao što nije sada živa, da ja njoj pomognem. Ne bi ona meni umrla narednih 30 godina! Ono što je trebalo da raščistimo jasno i glasno mi smo prećutkivale. Oprostiti i pomiriti se isto je što i moliti! Treba znati oprostiti. Mi samo mislimo da smo oprostili, ali se varamo. Um jeste oprostio ali duša nije. Teško je doći do pravog oproštaja! Pa nisu Deset božijih zapovesti džabe napisane! To sve deluje naivno nemoj ovo, nemoj ono...Al' ajd' nemoj! Da vidiš koliko truda treba.
Utisak je da ste često išli protiv opštih pravila.
Svi levo, a ja desno! Oduvek sam poštovala svoju intuiciju. Nisam išla tamo kud nalažu pravila, nisam pratila stampedo...Ja sam individualac. U 90 odsto slučajeva slušala sam srce, a ono je govorilo:''Jel pevaš? Pevaj ženo! Jel piješ? Pij! Jel lumpuješ? Lumpuj! Jel si u prirodi? Budi u prirodi! Jel se udaješ udaješ se! Jel se razvodiš? Razvodi se!
Slušaš neko vreme...Možda srce greši, ne znaš! Moraš biti instančane osetljivosti da prepoznaš šta je srce, a šta um. Jako je važno razdvojiti te dve stvari. Ti misliš da je srce, a ono brblja um. A šta je um nego samo nagomilana pravila i iskustva koja se u trenutku aktiviraju.
Da ste me ovo pitali pre 10 godina, ja bih verovatno bila jedna očajna žena koja huli na Boga! Ali moralo je da bude tako da bi sada bilo ovako. Sve čovek treba da prođe, samo da vidi šta će s tim posle. To je priča.
Šta ćete vi s tim?
Zaustaviti sebe i na vreme staviti tačku, jako je važno. Trudila sam se da budem dobra prema ljudima. Bila sam čuvena po tome: Vesna dobra i luda! Ceo život sam živela za druge. Mislim da to i danas radim, hvala Bogu! Ako držite stisnutu šaku nit` šta može da uđe nit` da izađe. Ako raširite dlan onda je protok i dobijate i dajete! To važi i za novac i za ljubav, emocije...
Koliko vas je inat, kao pokretačka snaga, vodio kroz život?
Kod mene je uvek postojao veoma izražen inat. Iz inata sam postala pevačica da pokažem mami i tati! Kasnije, da l' inat ,da l' ego...? Kad si već pevačica, nemoj da pilićariš budi zvezda, popularna... Uz veliki trud postadoh ja i popularna i slavna. Ali kad se pogase reflektori ostajem sama. Sama sa svojom mukom. S parama, tiražima, naslovnim stranama ali sama! Novac je važan da čovek kupi stan, automobil, da može da ode na zimovanje, letovanje... Sve preko toga je višak. Zaključila sam da moja glava, s mojim inatom, samo proizvodi bol i probleme. Videla sam da to nije to! Moram da stanem i da se okrenem nekim drugim, duhovnim stvarima. Za život treba tako malo, a sve preko toga malo stvara probleme, opterećuje, vodi ka veštačkim stanjima koja nemaju veze sa pravim, iskonskim, čovekovim stanjem. Na žalost, čovek mora da dotakne i te vrhove i ta dna da bi shvatio ovo o čemu govorim. Kad izgubite nit sa sitnicama izgubili ste nit sa životom.
U čemu je razlika između vas, koja ste na Ibarskoj magistrali 10 godina kovali zanat, pa stali pred kameru, i ovih, sadašnjih pevačica, koje za 30-40 hiljada maraka sve dobiju odmah?
Ima velike razlike! Moje iskustvo je bogatije upravo za tih deset godina. Za način na koji sam živela: magistrala, kafane, svadbe, vašari... One nemaju nešto što je veoma bitno nemaju taj put. Taj put kojim sam ja prošla ne mogu da kupe za 30-40hiljada. Ne može se kupiti nikakvim parama. Mi smo teškim mukama i dugotrajnim putem dolazila do onoga što oni dobiju odmah, za pare. Ali, to nije isto, i ne može biti! Ali emocije su iste, duša moja i duša njihova... I oni imaju patnje koje estrada sobom nosi. Ali nisu osvešćeni. Razlika u mojoj i njihovoj svesti jeste u tome gde su, i u čemu su.
Moja generacija dolazi polako do nekih saznanja. Mi ćemo se negde iskupiti... Imamo iskustvo, spoznali smo život i možemo da ispravljamo sebe same. A ova nova generacija nema vremena, planeta se prebrzo okreće, sve se greške odmah vraćaju. Odmah stižu i nagrada i kazna. A mladost sve olako shvata, nema iskustva. Ja mogu da pričam i savetujem, pišem knjige... Džaba! Put mora da se prođe.
Iskustvo nas uči da se iskustvo ne može naučiti. Ni kupiti. Simonida Milojković (Kraj)
