Izvor: Blic, 05.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intima u zamrzivaču
Intima u zamrzivaču
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Kako su muškarci i žene polagano učili da vode zanimljive razgovore. Konjak (dvadeset dve hiljade stanovnika) vredi posetiti ne zato što se tamo pravi slavni liker koji razvezuje jezike, niti zato što je rodno mesto Žana Monea, osnivača Evrope, koji je rat zamenio razgovorom, niti zato što ima stari zamak, nego zato što je postao svestan vlastitih ćutanja. Ovde je moguće posmatrati ne samo staru tradiciju govora, nego i nouvelle cuisine razgovora.
Posao Lidi Rozje, dvadeset sedmogodišnje razvodnice u policijskoj stanici, jeste da sluša ispovesti, ali kad sam završio razgovor s njom, izašla je iz sobe crveneći. Rekla je da su moja pitanja bila preteška i da nije navikla da odgovara, nego da pita. Nikada nije imala mnogo prilika da govori o sebi: »Naš posao nam ne dozvoljava da budemo introspektivni. Uče nas da budemo diskretni. Možemo da imamo svoja mišljenja, ali ne i da ih izražavamo.«
Stil razgovora svakog čoveka mešavina je odjeka iz različitih epoha prošlosti: njen podseća na razumnog i skromnog državnog činovnika iz prošlog veka, ponosnog što predstavlja državu i opreznog da ne kaže ništa pogrešno što bi moglo da ugrozi njegov položaj. Nema smisla da se ona upušta u ćaskanje: samo usredsređenost na dužnosti doneće joj s godinama treću zvezdicu na ramenu. Njen privatni život je u zamrzivaču. Ne voli da se seća ćaskanja u fabrici u kojoj je nekad šila sa drugim ženama. Tamo su lični odnosi bili teški, kaže, »zato što su žene zatvorenije i agresivnije jedna prema drugoj od muškaraca«. Da li je brine to što ne sme slobodno da govori? Ne, zato što čita mnogo. Baš je završila knjigu o... tajnoj policiji. Međutim, nedavno je pročitala i biografiju Mari Kiri. 'Volela bih da sam ona. Imala je snažan karakter i snažnu volju.'
Lidi veruje u snagu volje, a ne u reči. Većina nesreća rezultat je slabosti volje. Iako njena obuka nije uključivala rasprave o uzrocima kriminala, sigurna je da ne prihvata brbljanje moderne psihologije. 'Ima mnogo ljudi koji žive u strašnim uslovima, pa nisu postali kriminalci. Niko nije prisiljen da krene pogrešnim putem, čak i ako je snaga volje potrebna da bi se to izbeglo.' Ali kako se dobija snaga karaktera? 'To je stvar ambicije. Morate uzeti svoj život u svoje ruke.'
Sa prekršiocima zakona voli da razgovara tako da oni ovo shvate. Na primer: 'neki četrnaestogodišnjak je ukrao kola. To mu je prvi prekršaj. Rekao je: ‘to što sam uradio je glupo. Treba mi pomoć. Ne mogu s tim da izađem na kraj.’ A mi smo kazali: važi. Prestao je da čini prekršaje i danas hoće da radi u vojsci. On je ambiciozan.' Na televiziji ne bi trebalo prikazivati naoružane ljude kao da je to sasvim normalna stvar. Ona, naravno, ima pištolj, jer 'možda ću morati da ga upotrebim i ubijem nekoga'. Razgovaraju o tome u policijskoj stanici. I sama bi mogla da bude ubijena. Plaši je smrt, ali niti govori niti razmišlja o tome. Ako se desi – šteta. A ni razmišljanjem o budućnosti ne trlja glavu: 'Živim od danas do sutra.'
'Uvek ima rešenja za probleme« – to je njen moto. Otac joj je poštanski činovnik, jedna sestra joj radi u policiji, druga u gradskoj kući, treća u školi. Univerzum nižih službenika, koji se okreću oko svoje ose, dovoljno je veliki da u porodici ima o čemu da se razgovara. Za Lidi je stupanje u javnu službu predstavljalo bekstvo od običnosti: 'Uvek sam htela da radim nešto neobično.' I sada joj je ambicija da svojim ponašanjem dokaže da i žene mogu da rade u službama bezbednosti jednako kao i muškarci, mada ne da bi im preuzele mesta ili ih time izazivale, jer 'ona strana profesije koja podrazumeva silu mora da bude očuvana, a žene to ne rade'. Ne raspravlja se sa ženomrscima, bili oni policajci ili ne. Seksualni delikti daju joj priliku da se pokaže: 'Žrtvama je lakše da razgovaraju sa ženom.'
Lidi izgleda vrlo moderno u pantalonama sa pištoljem na opasaču. Zaključila je da će joj biti bolje na sledećem radnom mestu na Reinionu, u Indijskom okeanu, pošto je već okušala Novu Kaledoniju. Tamo, kaže, 'žive kao što su živeli pre sto godina'. I u Konjaku je nešto od tog starog preživelo: da bi razgovarala sa mnom morala je da dobije dozvolu od kapetana, a ovaj je pitao pukovnika, koji se obratio generalu... Nastaviće se...
