Izvor: Blic, 12.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imam sve, a budim se tužna
Imam sve, a budim se tužna
Autobiografska knjiga Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' jeste intimna ispovest naše najveće zvezde estrade, kojom kao da je htela da ostavi trag svoje velike i trajne unutrašnje borbe. Razapeta između 'reflektorske fascinacije' kojom je druge uspunjavala i vlastite praznine, Vesna je pokušala da ponudi epilog te borbe, prikriveno se nadajući da njena priča može biti i važna ljudska parabola. Budući da se knjiga završava Bukuljom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja je njen dom već nekoliko godina, zamolili smo je da za čitaoce 'Blica' nastavi priču, verujući da to može biti podsticaj za drugu knjigu, ali i upozaravajuća ispovest za sve kojima je 'estetika' estrade postala i 'estetika' života.
U jednoj prijatnoj i bolno iskrenoj noći Vesna je definitivno iskoračila ka sebi samoj, učinivši tako jedan od verovatno i najkardinalnijih gestova u svom životu. 'Blic' joj je, naročito u ime 900 hiljada svojih čitalaca, zbog toga veoma zahvalan.
Zašto ste odlučili da napustite svet reflektora?
U svakom pozivu, pa i u mome, ako se iskreno i do kraja njime bavite, dođe vreme kad osetite da ste istrošeni, da više tako ne možete. A estrada nosi i mnogo poroka. Dosta teških stvari za ženu. Zbog toga brzo i propadamo. Postajemo zdravstveni, duhovni, moralni bogalji. Ostaju samo pare, koje dugo pokrivaju tragove, ali se, vremenom, tragovi ipak pojave.
Osim poroka, postoji li još neki razlog?
Malo li je?
A lična cena?
Lična cena je strašna! Pogotovu za žene. Muškarcima je lakše, ne moraju da vode računa o tome da li će da se napiju, da pokupe žensku, ne moraju da vode računa o podočnjacima, ne tišti ih PMS sindrom... Pevačicama je uvek teže nego pevačima. Zato brže i propadamo, zapadamo u teška duševna stanja...Onda se, jednom, zapitaš čemu sve to? Dokle? Zašto?
Zašto?
Ne pitaš se samo ti. Zavrtiš se, mnogi od toga imaju koristi...Ne daju ti da se opasuljiš, ne smeš da misliš 'negativno', publika hoće još... Godinama govoriš: dobro, vole me, volim kad me vole... Slava čini svoje, fascinacija postaje hrana, dok skontaš da ti se od takve hrane prevrće želudac prođoše godine. A u međuvremenu otupiš... Više ne znaš ko si, šta si, kuda ideš. Okružen si masom, a strašno si sam. I pride: ogromna količina tuge u mojim pesmama napravila je od mene to što jesam. Ja koja nisam imala razloga da budem tužna, pretvorila sam se u depresiju i tugu. Sa 34, 35 godina zaključim da nikako nisam srećna. Nema mi osmeha! Stalno presabiram šta mi fali. Imam zdravo dete, uspeh, slavu, novac...Imam sve, ali se budim nesrećna.
Odluka da se povučete dugo je sazrevala?
Od rata '91., pa naredne četiri godine provela sam u Beču. Otišla sam tamo da bih lakše radila, zbog viza i sankcija. Možete li da zamislite ja posle svega u Beču s Nikolijom. Strašno! Lepo je mesec, dva... Posle katastrofa! Bilo je situacija da l' da se umijem il' da se ubijem! Tu počinje mic, po mic... Umesto pola pakle cigareta, jedna pa dve,... Uhvatim sebe kako sam nekad znala da popijem jedno piće, i to jedno mi je ihahaj, zamandali me... Vidim ja kako mi taman dva odgovaraju da počnem da radim, pa ta dva i ne osetim, pa tri... I to tako krene... S druge strane, potpuno sam svesna da to ne vodi ničemu. I počinjem sve više da radim. Umesto samo vikendom, krenem i sredom, i ponedeljkom... Bežim od nečega u rad. Osećam da samo dok držim mikrofon ni o čemu ne mislim i nikakav problem nemam. Ljudi su govorili: ''Vidi kako ona može da peva, nikakav problem nema''. A, ustvari, samo sam to još dodala na sve ostalo.
Vi ste zapravo samo produbljivali stanje od kog ste hteli da pobegnete.
Tačno. I sve je to tako trajalo jedno dve godine. Vratim se ja nazad, snimim ploču: ''Idem preko zemlje Srbije''; Napravim, opet, opšti dar-mar, krenu turneje, sve puno, sve po starom.... Ploča se prodade iako je mala država, malo tržište. Vidim da ništa nisam izgubila na popularnosti, očigledno sam dobre temelje udarila....Kažem ja šta sad?! I dalje nisam srećna, nemam radosti! Vidim da mi tu nešto ne štima. Ne mogu da kažem da nisam zadovoljna, bilo bi bezobrazno, ali nisam radosna! Pitam sebe da li uopšte treba da postoji razlog za radost, za sreću... Kako ja da budem radosna bez razloga?! I tako to opet počinje...
Možete li da se setite prizora kada ste sebi rekli Vesna dosta je?
Sećam se, bilo je to '95. godine. Vraćala sam se iz Makedonije sa menadžerima Mrdom i Dobrivojem... I kažem ja, dok smo se vozili znate šta, ja neću više da pevam! Mrda stade na sred autoputa: ''Šta je bilo?'' Kažem neću više da pevam! Vi na turnejama ko na ekskurziji! Trideset muškaraca oko mene, uveče po hotelima za šankom, muvate ženske, provodite se,a ja kao u karantinu u devet na spavanje, sutra se peva...I tako godinama. Neću više ovako! Meni više to ne treba! To što vi mene gazite i terate, ne znam da li bežite od žena kod kuće, ili vam pare trebaju. Evo vam sve moje, samo nemojte me više ganjati! Vi mi sami ugovorite posao, a mene niko ništa ne pita. Mrda kaže: ''Dobro, hajde da ideš na Bukulju, kod mene u vikendicu. Budi tamo koliko god hoćeš, odmori se, nećemo nikome da pričamo gde si''. Odvede on mene ne Bukulju. Kažem sebi ostaću 3 dana, a ostanem 6 meseci.
Ceo vaš život,do tog trenutka, opisali ste u knjizi. Šta je bilo posle?
Tu, na Bukulji počinju Tantalove muke! Ispavala se ja jedno dva, tri dana, odmorila... Tišina, nigde ništa se ne čuje. Samo ptice i ja. Do tad sam noću radila, danju spavala. Sve mi se poremetilo! Sunce izlazi, ptice se bude a ja idem u krevet! Gore, tišina, priroda ima svoj tok, sve je u ravnoteži, sve normalno samo ja nevaljam! Kao da nisam deo prirode! Sve mi smeta. Nema reflektora, koncerata, frke, gužve, galame... Pitam se šta je to sada, šta se sa mnom dešava?! Kakav je to proces?! To je neobjašnivo, ljudi! Kao kad se narkoman skida s droge! Taj mir i ta tišina...
Bolelo je...
Ne da je bolelo... Fizički bolovi, čoveče! Da li je um taj koji prenosi na telo tu paniku, bol u mišićima, grč u stomaku, knedla u grlu... Ja, koja sam tolike koncerte radila, mislila da imam kondiciju... Ma kakvi! To je druga vrsta kondicije, druga vrsta priče...E, sad, ja inadžija, tvrdoglava, i neću da prekidam to stanje, u protivnom... U tom stanju, tvrdim odgovorno, jedan odsto ljudi može da izdrži. Ako treba da se umire nek se umire, kažem! Jer, ja znam, čitala sam, da priroda leči. Kad sve dođe dotle beži u prirodu, pričaj sa pticama, sa drvećem... Pritom sam ja prečešljala još davno makrobiotiku, i Kušija, i njegove savete. Kažu priroda zna da ubije ako sa njom ne znaš da pričaš. Kako da naučim da pričam sa prirodom, majku mu, kad me nerviraju i ptice i...Uh, strašno je bilo!
Koliko je trajalo to stanje?
Trajalo je... Ne smem da vam kažem da se, ponekad, još javlja. I sad imam ponekad taj osećaj Probudim se, a treperim od nečega iz čista mira. Sva drhtim! Posle pet godina! SIMONIDA MILOJKOVIĆ (Nastaviće se)
