Izvor: Blic, 23.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I carevi su samo ljudi
I carevi su samo ljudi
Koliko je strah uticao na istoriju Vizantije? Menjajući u mnogo čemu razumevanje istorije Vizantije, knjiga Radivoja Radića 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III preispituje uzroke i vrste straha u poslednjim vekovima vizantijskog carstva i pokazuje kako je strah uticao na razvoj vizantijskog društva. A reč je o strahu od Zapada, strahu od smrti, strahu od mora, strahu od Boga, strahu od pomračenja Sunca i Meseca, strahu od zemljotresa, strahu od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bolesti i epidemija, strahu od građanskih ratova, strahu u vizantijskoj vojsci, strahu od Turaka... Veličinu i značaj tih strahova predočićemo čitaocima Blica, kroz nekoliko nastavaka ove knjige iz pera našeg uglednog vizantolog, saradnik Vizantološkom institutu SANU i docent na predmetu Istorija Vizantije na Filzofskom fakultetu u Beogradu.
Knjigu 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III objavili su 'Stubovi kulture', a čitaoci je mogu poručiti na telefone izdavača: 011 403122; 404687 ili u knjižari 'Stubovi kulturi' na Trgu Republike 5 u Beogradu (tel: 3281851).
Prema jednoj od osnovnih postulata vizantijske carske ideologije, vasilevs je božji izaslanik na zemlji i, sledstveno tome, gospodar hrišćanske vaseljene. U dugačkoj listi romejskih vladara koji su sedeli na prestolu Konstantina Velikog - reč je o više od devedeset careva koji su se smenjivali od 324. do 1453. godine, to jest od Konstantina I Velikog do Konstantina XI Dragaša Paleologa - bilo je velikih i genijalnih careva, ali i potpuno beznačajnih ličnosti.
Uprkos svemu, i vasilevsi su bili ljudi sa slabostima koje su svojstvene svakom čoveku. I oni su mogli da budu žrtve straha ne razlikujući se pri tom od svih ostalih običnih ljudi koji su bili njihovi podanici. Carevi su se bojali prevrata, zazirali su od smrti, strahovali od bolesti i epidemija, strepeli od upada neprijateljskih vojski.
Nesvakidašnji strah nije davao mira caru Androniku I Komninu: on se bojao grčkog slova 'jota' na početku reči, smatrajući da je jota opasna i pogubna po njegovu vlast. Zbog toga se veoma plašio svog rođaka Isaka Komnina - čije je ime počinjalo jotom - i koji se otpadio na Kipru. Ironija života i istorije pokazala je da njegov bizarni strah nije bio bez osnova - svrgnuo ga je Isak, ali ne Komnin nego Anđeo.
Georgije Akropolit saopštava da je Teodora I Laskarisa obuzeo veliki strah kada mu je ikonijski sultan Gijasudin Kajhusrev I javio da se kod njega nalazi car Aleksije III Anđeo čiju je vlast nezakonito prisvojio osnivač Nikejskog carstva. Pribojavanja Teodora I Laskarisa nisu bila bez realne podloge jer su to još uvek bile teške godine kada je novoobrazovana drćava bila prinuđena da prolazi kroz razna iskušenja. Tek je velika pobeda nikejskih odreda nad trupama selxučkog vladara, 1211. godine, kada je poginuo i sam sultan, učinila da Teodor I Laskaris može da odahne, pogotovo ako se zna da je tom prilikom zarobio i bivšeg vizantijskog cara i svog tasta Aleksija III Anđela.
Tako je, na primer, nikejski car Jovan III Vatac posle zavere koja je 1224. godine upriličena protiv njega pojačao mere za vlastitu bezbednost. Naime, prilikom saslušavanja urotnika, inače ljudi iz vasilevsove najbliže okoline, jedan od njih, izvesni Makrin, prema sopstvenom priznanju, dok se nalazio iza cara više puta bio je u iskušenju i pokušavao je da izvuče mač i usmrti ga. Posle toga vasilevs je postao mnogo oprezniji: umnogome je ograničio pristup do sebe, zapovedio je da telohranitelji budu uz njega i danju i noću. Prema rečima Georgija Akropolita, na tome je naročito istrajavala carica Irina. Ova epizoda umnogome podseća na kasnije primere sa osmanskim vladarima. Kako saopštavaju podaci Hronike o turskim sultanima, izvora koji je sastavljen na grčkom jeziku ali u postvizantijsko vreme, Osmanlije su posle bitke na Kosovu, 15. juna 1389. godine, zabranjivali da se bilo koji izaslanik slobodno približi sultanu. Poznato je da je Miloš Obilić tako usmrtio Murata I, pa je zbog neprijatnog iznenađenja od tog vremena uveden propis prema kojem su sultanovi ljudi držali za obe ruke svakog emisara koji je prilazio da celiva emirovu ruku. Konstantin Miha- ilović u opisu jedne audijencije kod su- l- tana navodi da su dvojica njego- vih ljudi uzela između sebe izasla- nika i izvela ga pred svog gospodara.
Da je strah od eventualnog gubitka vlasti kod nekih careva narastao do neobičnih razmera, primer je Andronik II Paleolog koji je godinama zazirao od svog mlađeg brata Konstantina Porfirogenita Paleologa. Andronik II je bio rođen u Nikejskom carstvu, pre restauracije Vizantije, a Konstantin Paleolog je prvi carski sin rođen u oslobođenom Carigradu. Koliko se stariji brat pribojavao mlađeg rečito govori činjenica da ga je često, zatvorenog u kavezu, vodio uz sebe kada je morao da izbiva iz Carigrada.
I Andronik III Paleolog, inače čuven po svojoj srčanosti i hrabrosti, imao je trenutke slabosti. U vreme opasnosti od srpskog kralja Stefana Dušana i vizantijskog prebega Sirgijana, u leto 1334. godine, on je bio veoma uplašen za vlastiti položaj. Dobro svestan snage vladara Srbije i sposobnosti i ugleda svog nekadašnjeg saradnika i prijatelja, car je, prema kazivanju Nićifora Grigore, u solunskoj luci uvek držao spremnu jednu brzu trijeru kako bi se u škripcu sa svojim ljudima ukrcao i žurno otplovio za Carigrad. Zani- mljivo je, ali ne i neobično da Jovan Kantakuzin, ne navodi detalj o hitrom brodu pripravnom da zaplovi ka prestonici na Bosforu. NASTAVIĆE SE
Radivoj Radić: Strah u poznoj Vizantiji
