Izvor: Danas, 08.Dec.2015, 14:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hteo je da unapredi uslove života
Kada je Čerčil izrekao takav stav o njihovim životima, on je u stvari izrazio svoju sopstvenu šokiranost zbog neizmernog jaza između njihovih i njegovog života, i pokušao je - onoliko koliko je mogao - da sebe zamisli u njihovim, pokidanim cipelama.
On je želeo da učini nešto u vezi sa uslovima u kojima žive siromašni jer je, kao što sam već rekao, verovao u Britaniju i u njenu imperiju. Uverio se kako nemački sistem "paritatisch" - saradnje između šefova i radnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - donosi rezultate, a kao i svi drugi pripadnici britanske vladajuće klase, mogao je da vidi rast industrijske snage Nemačke. Mogao je i da primeti da je, ako će se zemlje takmičiti, britanskoj ekonomiji potrebna radna snaga koja je sposobna, zdrava i motivisana.
Borio se u Burskom ratu i znao je da su 1899. oficiri za regrutaciju bili zapanjeni kada su shvatili da 50 posto dobrovoljaca iz radničke klase jednostavno nije bilo sposobno za vojnu službu - zbog bolesti preležanih u detinjstvu i neuhranjenosti. Čerčil je želeo vojsku koja je fizički sposobna da na njoj počiva imperija.
Štaviše, želeo je da unapredi uslove života siromašnih kao politički preduslov, jer je shvatao da, ako se nastavi sa ponižavanjem siromašnih, oni će uskoro odbiti to da trpe. Rane godine dvadesetog veka predstavljaju period uznemirujuće političke nestabilnosti. Bilo je to vreme velikog broja štrajkova, od kojih su mnogi bili nasilni, kao i uzastopnih borbi između radnika i policije.
Lenjin je rekao da je između 1910. i 1914. godine duh revolucije harao Engleskom. Lenjin je bio u pravu; a Čerčil je bio potpuna suprotnost revolucionaru. Znao je koliko je nesigurna pozicija manjine kojoj je on pripadao. "To je svet nekolicine", govorio je o društvu u kome je odrastao, "i nekolicina je ostala". Ili, kako bi on to rekao, nikada u istoriji ljudskih sukoba nije se dogodilo da veliki broj pojedinaca duguje toliko mnogo tako malom broju ljudi.
On je bio radikal, baš zbog toga što je bio konzervativac. Bio je svestan onoga čega su svi razumni torijevci svesni - da je jedini način da se stvari očuvaju onakvim kakve su, da se pobrinete da ih promenite; ili kako je to Berk rekao: Država bez sposobnosti za nekakve promene je osuđena na propast. On je to razumeo. Uvideo je da je jedini način da bude uspešan i efikasan reakcionar, da bude više nego malo liberalan. Kako je Čarls Masterman rekao: "Za Britaniju je želeo državu u kojoj dobroćudna viša klasa obezbeđuje dobrobit dobronamernoj i zahvalnoj radničkoj klasi". To je, u stvari, još neizgovorena pozicija značajnog broja dobronamernih, urbanih liberala danas.
Tu je naravno i konačni razlog zbog čega je Čerčil toliko podržavao društvene reforme. On nije to samo radio zato što je to bilo u interesu ekonomije i vojske i imperije, kao i, razume se, u interesu samih siromašnih. On je to radio zato što je to bilo u interesu Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Od samog početka svoje političke karijere je praktikovao "triangulaciju" - razvijao je centristički stav koji mu je omogućavao da pridobije najširu moguću podršku. Još 1902. godine je pisao da je odgovor na političke probleme u zemlji stvaranje velike centrističke stranke, "koja je oslobođena prljave sebičnosti i neosetljivosti torijevstva sa jedne strane, ali i slepih apetita radikalnih masa sa druge strane". Jednom drugom prilikom izjavio je da je ključna stvar biti "konzervativan u principima, ali liberalan u saosećanjima".
To donekle objašnjava kako je razmišljao o svetu, ali i o svojoj poziciji. Smatrao je da bi on sam mogao da bude otelotvorenje te koalicije, da bi mogao da bude most između te dve strane, kolos koji nogama stoji na obe strane ulaza u luku. O toj ulozi je sanjao od početka. Drugi svetski rat mu je pružio priliku.
Nastavlja se
