Izvor: Blic, 14.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Homoseksualnost nije bolest
Homoseksualnost nije bolest
Seksualni odnos sa osobom istog pola imao je, prema istraživanju 'Blica' i agencije 'Medium Galup', jedan odsto odraslih u Srbiji, pri čemu je na direktno pitanje: 'Da li ste imali seksualni odnos sa osobom istog pola', sa 'da' odgovorio identičan broj muškaraca i žena. Odgovor 'ne' je zaokružilo 78 odsto od ukupno 1.000 ispitanika, dok je broj onih koji su ovo pitanje ostavili bez odgovora blago veći nego kod većine ostalih pitanja u našem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istraživanju.
Savremena psihijatrija, kaže dr Vladimir Milošević, ima saznanja da je broj homoseksualnih osoba veći nego što pokazuju istraživanja, čak i na Zapadu, te da je disproporcija stvarnog broja homoseksualno opredeljenih ljudi i onog koji pokauju istraživanja rezultat tabua nad homoseksualnošću i zabluda koje su iz tih tabua proistekle. Fantazije
Ljudi u mladim godinama imaju seksualnu ideju, fantaziju o seksualnom kontaktu sa osobama istog pola. To je deo procesa psihoseksualnog razvoja, kaže psihijatrija, koji u određenoj fazi nastaje, izvesno vreme traje i uvodi u kasnije jasno određenje ka heteroseksualnosti ili homoseksualnosti.
Veoma često takve fantazije mlade ljude uplaše ukoliko nemaju saznanje da su prirodna faza u razvoju, te da će, posle 17, 18. ili 19. godine najčešće, steći veoma profilisano seksualno opredeljenje. Na kraju, u svakom muškarcu večito 'čuči' i malo žene, kao što, i obrnuto, u svakoj ženi 'čuči' malo muškarca. Bolest ili ne
Savremena saznanja medicine i psihijatrije zastupaju stanovište da homoseksualnost nije bolest, nego seksualno određenje kao i heteroseksualnost. Medicinski, psihijatrijski stav je da homoseksualnost, bilo muška ili ženska, ne podleže lečenju, te da homoseksualnu osobu nije moguće pretvoriti u heteroseksualnu, kao i obrnuto. U psihijatrijskoj praksi je veoma čest slučaj da najčešće roditelji dođu sa mišljenjem ili tvrdnjom da je njihovog sina ili ćerku 'neko' učinio homoseksualcem i, istovremeno, pitanjem kakva će terapija ili čak vrsta kažnjavanja pomoći da se to promeni. Istraživanja iz kojih je i nastao stav da je homoseksualnost određenje (kao levorukost ili desnorukost), jedan oblik seksualnog ponašanja, pokazala su da postoji jasno 'biološko' određenje ka jednoj ili drugoj vrsti seksualnosti. Jedina 'terapija' pri spoznaji o postojanju homoseksualnosti kod neke osobe je, tvrde psihijatri, priprema i same homoseksualne osobe i njenog najbližeg i šireg okruženja da prihvate tu činjenicu. Naglo širenje
Savremena zabluda o homoseksualnosti, da je sada mnogo češća nego ranije, posledica je kulturoloških obrazaca. Psihijatri tvrde da su sve liberalnija atmosfera i liberalizovan stav prema homoseksualnosti u zapadnom svetu omogućili da se njeno postojanje sada više vidi, da je više javno. Tvrdi se da je procentualno učešće homoseksualnih osoba u ukupnoj populaciji uvek isto, a da su civilizacije svojim stavom prema homoseksualnosti stvarale manje ili više lažnu sliku o njenoj raširenosti. Pojednostavljeno; u antičkoj Grčkoj je bila 'normalna' i veoma raširena, u srednjem veku pod jakim uticajem hrišćanstva kao da je uopšte nije bilo, kasnije je sve do sredine druge polovine prošlog veka bila 'retka' i 'izuzetak', da bi se u prethodnih nekoliko decenija i danas 'brzo širila'.
