Izvor: Blic, 25.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hirovi naopake majke
Hirovi naopake majke
Za većinu žena njihov odnos sa svojom majkom je najkomplikovaniji i najambivalentniji odnos u životu. Bolni odnosi između ćerke i majke u detinjstvu pogubno utiču na razvoj kćerke, na njenu zrelost, na njen celokupni život. Knjiga 'Žene i njihove majke' Viktorije Sekunde (u prevodu Tatjane Marković objavio izdavač 'Doca' iz Beograda) je štivo i lek za svaku ženu, jer ne govori samo o najlepšim majkama, nego i o majkama koje nisu u redu, koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ometaju rast i razvoj svoje kćerke. U njoj su odgovori na mnoštvo pitanja, kao što su: zašto smo nesigurne, slabe, nesamostalne, histerične, zašto radimo pogrešan posao, zašto smo neuspešne i zašto nam partner ne odgovara...? U nekoliko nastavaka 'Blic' donosi najzanimljivije delove iz ove knjige, koji će svakoj ženi, bila uzrasta devojčice ili starice, pomoći da razume i reši najvažniji problem u svom životu.
Loša majka nije u stanju da pruži svojoj ćerki ovu vrstu slobode, pune ljubavi.
'Dobre majke' je prilično lako opaziti i definisati. To nije slučaj sa 'lošim majkama', jer je to stvar stepena i prema tome nešto o čemu se može raspravljati.
Nema rasprave o tome od čega se sastoji 'zla' majka, majka koja je zaista maliciozna i čak sadistička u svom majčinskom ponašanju, sem možda među samim tim majkama koje to ne vide na taj način. Postoje neizgovorena kulturna pravila koja se odnose na tretman dece, zabrana brutalnosti prema deci, eksploatisanje nevinih bića koja su bez odbrane, kolektivna moralnost u vezi sa kojom se većina ljudi slaže. Mi se slažemo da je:
incest pogrešan;
fizička zloupotreba i ponižavanje deteta pogrešno;
izgladnjivanje ili napuštanje deteta pogrešno.
Ono što se desilo Roberti (33), je pogrešno: ona se priseća:
'Kada sam imala 5 godina, otac me je silovao. A kada sam zapretila da ću reći majci, posekao me je nožem. Jedini razlog zašto nisam iskrvarila na smrt je što je znao lekara koji će mi pomoći i zataškati stvari uz određenu nadoknadu. Ćutala sam o ovome ostatak svog detinjstva. Nikada nisam rekla ni reč, nikada nisam prolila suzu sve dok nisam provela šest godina na terapiji. Kada sam u 30 godini života konačno ispričala svojoj majci o tome, rekavši joj da se osećam kao da bih mogla da ubijem svog oca, ona je odgovorila: 'Ti si grozna. To se nikad nije desilo'. Pokazala sam joj nalaze ginekologa, koji su dokumentovali unutrašnje povrede iz vremena kada sam bila dete. Ona je odgovorila: 'Mora da si to nekako izazvala'.
Ono što se desilo Eleonori (46) je, takođe, pogrešno:
'Moja majka je bila alkoholičarka. Kada je bila pijana morala sam da bežim da bih spašavala svoj život. Jednom kad sam imala oko sedam godina, čula me je da kažem 'prokletstvo'. Držeći me za noge, podignutu u vazduh, zagnurila mi je glavu u WC šolju neprestano puštajući vodu i ponavljajući: 'Ovo će te naučiti da ne koristiš prljave reči'.
Ovo su neoprostive greške ljudske prirode, toliko nenormalne da je zastrašujuće slušati ili čitati o njima. I u odnosu na njih mi ponizno poredimo naša vlastita iskustva iz detinjstva, često verujući ili da su naša detinjstva bila savršeno normalna, i ako ona to možda nisu bila, ili nedovoljno vredna da se o njima razgovara u poređenju sa Robertinim ili Eleonorinim detinjstvom.
Sive oblasti 'lošeg materinstva' su u mnogo većoj meri prožimajuće i mnogo ih je teže definisati kao štetne po decu. Kada je, na primer, udaranje po guzi napad? Kada izgrađivanje karaktera postaje degredacija? Kada poslušnost postaje ropstvo? Kad pokazivanje ljubavi postaje zavođenje? Ovde definicije postaju stvar interpretacije jer prevazilaze prihvaćene definicije zloupotrebe dece. Većina ljudi veruje da ako ih roditelji nikada nisu pretukli, nikada seksualno zlostavljali i nikada izgladnjivali da su imali 'normalno' detinjstvo, dok su u stvari mogli da budu psihološki zlostavljani.
Nensi (42), majka dvoje tinejdžera, sedi u svojoj dnevnoj sobi, zureći kroz prozor, pokušavajući da organizuje svoje misli. Bori se sa sećanjem, kao da odlučuje hoće li ili neće skočiti u provaliju. Ne želi da izgleda da kritikuje svoju majku i ublažava svoje odgovore na moja pitanja komentarima, kao što su 'ali ja je volim, molim Vas, nemojte me pogrešno razumeti', i na sve druge načine, pokušavajući da ne izgleda nelojalna. Na kraju slomljenim glasom izgovara u jednom dahu:
'Kada sam bila mala devojčica i pravila nestašluke moja majka bi mi rekla da će me ostaviti i da ću kada se tata vrati kući morati da mu objasnim zašto je ona otišla i gde. Još uvek se živo sećam kako sam je preklinjala: 'Ne, mama molim te nemoj me ostaviti, ne napuštaj me, ti ne možeš da me ostaviš, molim te nemoj da me ostaviš, biću dobra, biću dobra'.
Nensi je žrtva psihološke zloupotrebe, koja je jedna vrsta zlostavljanja. Jedan način definisanja takvih zloupotreba je na osnovu dečije reakcije na to: kao što je jedan autoritet iz te oblasti rekao: 'U skoro svim slučajevima, psihološke posledice akta su ono na osnovu čega definišemo akt kao zloupotrebu, kao nasilan, bez obzira da li je taj akt seksualno ili fizičko zlostavljanje ili jednostavno napad na duh.'
Dete koje veruje, da je ono krivo zbog činjenice da njegova majka ne može da ga voli, ili ne može da pokaže svoju ljubav za njega i da ono zaslužuje okrutan ili ravnodušan tretman koji dobija, je psihološki zlostavljano dete.
Iako ne dovodi do prolivanja krvi i ne ostavlja fizičke ožiljke, psihološka zloupotreba ne samo da je oblik zlostavljanja dece (kao fizički i seksualni napadi) nego ona može biti najštetnija od sva tri oblika. Zašto je ono tako opasno pitanje namere u pozadini roditeljskog delovanja. Ako na primer majka slučajno bodri svoje dete dok pokušava da otvori vrata na ormaru, dete to neće shvatiti kao napad jer to nije bilo smišljeno namerno. Ako, na drugoj strani, majka obori dete na pod, u besu, jer se vrata na ormaru ne otvaraju, dete će biti emocionalno povređeno. Nije fizička povreda, sama po sebi, ono što je štetno po dete; ono što je povređujuće je razlog zašto je povreda naneta.
Tako je Roberta koju je otac silovao (on je kasnije hospitalizovan zbog ludila) bila u stanju da mu oprosti jer je on bio mentalno bolestan. Ali nije bila u stanju da oprosti svojoj majci koja je nikad nije dotakla. Roberta kaže:
'Ono što je moj otac uradio nije bilo najgore. Najbolnija stvar je u tome što ja još uvek osećam poniženje, deo mene pati od sindroma oštećene robe, jer je moja majka odbila da mi poveruje, jer nju nije bilo briga što se meni desilo'. NASTAVIĆE SE
Viktorija Sekunda: Zašto nisi prijateljica sa svojom majkom
