Izvor: Blic, 24.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad sravnjen sa zemljom
Grad sravnjen sa zemljom
Koliko je strah uticao na istoriju Vizantije? Menjajući u mnogo čemu razumevanje istorije Vizantije, knjiga Radivoja Radića 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III preispituje uzroke i vrste straha u poslednjim vekovima vizantijskog carstva i pokazuje kako je strah uticao na razvoj vizantijskog društva. A reč je o strahu od Zapada, strahu od smrti, strahu od mora, strahu od Boga, strahu od pomračenja Sunca i Meseca, strahu od zemljotresa, strahu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od bolesti i epidemija, strahu od građanskih ratova, strahu u vizantijskoj vojsci, strahu od Turaka... Veličinu i značaj tih strahova predočićemo čitaocima Blica, kroz nekoliko nastavaka ove knjige iz pera našeg uglednog vizantolog, saradnik Vizantološkom institutu SANU i docent na predmetu Istorija Vizantije na Filzofskom fakultetu u Beogradu.
Knjigu 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III objavili su 'Stubovi kulture', a čitaoci je mogu poručiti na telefone izdavača: 011 403122; 404687 ili u knjižari 'Stubovi kulturi' na Trgu Republike 5 u Beogradu (tel: 3281851).
Počelo je sa neobičnim podzemnim šumovima, kao predznacima velike nesreće, a završilo se katastrofalnim zemljotresom koji je do temelja uništio čitav grad. To bi bio sažetak dramatične pripovesti koju na stranicama svog istorijskog dela donosi Georgije Pahimer. Sve se odigralo u Draču, najvažnijoj vizantijskoj luci na Jadranu i krajnjoj zapadnoj tački puta Via Egnatia, po svoj prilici u martu 1270. godine. Najpre su se neprestano mogli čuti čudnovati podzemni zvuci nalik na huk koji nagoveštava nesreću. Jednoga dana neidentifikovani šumovi su počeli da bivaju češći i snažniji, pa su izazvali veliki strah među žiteljima Drača primoravajući ih da napuste grad kako bi u slučaju nekog zla mogli da pronađu spas. U noći koja je usledila posle ovih dnevnih uzbuđenja, nastavlja svoje kazivanje Georgije Pahimer, došlo je do najstrašnijeg zemljotresa kakav nikada nije viđen. Iako sadrže izvesno preterivanje, ili možda samo potrebu da se naglasi razorna snaga i ozbiljnost potresa koji je pogodio Drač, reči vizantijskog pisca moramo shvatiti kao verodostojne. Podrobnosti koje slede otklanjaju bilo kakvu sumnju u istinitost njegove pripovesti.
To nije bilo obično podrhtavanje zemlje nego pravo kolebanje i talasanje tla koje je grad jednostavno iščupalo iz njegovih temelja i razbacalo po površini. Kuće i velika zdanja nisu bili u stanju da se održe ni za kratko vreme već su propadali i rušeći se u razvalinama prekrivali stanovnike Drača koji su odustali od toga da napuste grad. Oni nisu znali gde da potraže spas jer ako bi i izlazili iz svojih domova na svakom koraku ih je sačekivala gomila obrušavajućeg kamenja. Izgledalo je sigurnije da ostanu u kućama nego da ih napuštaju, mada su i one mogle da pruže samo delimičnu zaštitu. Sve u svemu, onih koji nimalo nisu stradali nije ni bilo.
Događalo se da se jedno zdanje obrušivalo na drugo, a ukoliko neko slučajno ne bi palo samo od sebe stradalo bi od razvalina susednog. Urušavanja do kojih je dolazilo na takav način bila su toliko mnogobrojna da nije bilo moguće spasiti se bekstvom. Osim toga, nesreća je mnoge zatekla u snu, pa su poginuli i pre nego što su bili u stanju da shvate šta se u stvari zbiva. Kako piše Georgije Pahimer, nisu mogla biti pošteđena ni odojčad i deca: neshvatajući zlo koje ih je zadesilo, ona su stradala tako što su se ugušila u obrušenim krhotinama. Tresak i šum su nastupili iznenada i sa takvom silinom da je uskipelo i samo more, a oni koji su se nalazili izvan grada mislili su da to nije početak muka nego kraj sveta.
U noći između 1. i 2. marta 1354. zemljotres ogromne razorne snage, čiji je epicentar po svoj prilici morao biti negde relativno blizu Galipolja, posejao je užasan strah među Vizantincima koji su nastanjivali područje Trakije. O njegovoj silini na najbolji način kazuje i činjenica da je sa lica zemlje jednostavno nestalo nekoliko tamošnjih manjih tvrđava. Opasno su bili ne samo uzdrmani nego delimično i urušeni bedemi Carigrada čijem stanovništvu je u svežem sećanju još bio zemljotres od pre osam godina. Zastrašujuće podrhtavanje zemlje zabeleženo je u dve Kratke hronike, a o njemu govore i savremenici Nićifor Grigora i Jovan Kantakuzin.
Da bi nesreća bila potpuna, zemljotres je bio praćen olujnim vetrom i ledenom kišom, tako da se i deo onih koji su preživeli obrušavanje zidina smrzao u potrazi za bilo kakvim pribežištem. Izvestan broj žitelja Galipolja, najvažnijeg grada na evropskoj strani helespontskog moreuza koji je veoma postradao, imao je sreću u nesreći da ih prihvati brod koji je plovio za Moreju, ali je promenio kurs i prevezao ih u Carigrad.
Povoljnu okolnost da su Vizantinci napustili Galipolj odmah je iskoristio turski princ Sulejman, sin emira Orhana i glavni zagovornik osmanlijskog širenja na evropsko kopno. On se tada nalazio u mestu Pige na maloazijskoj obali Mramornog mora, ne tako daleko od područja koje je bilo izloženo razornom potresu, i bez oklevanja je prešao tesnac Dardanela. Ne časeći časa, on je poseo polurazrušeni i opusteli Galipolj, kao i nekoliko manjih utvrda. Bio je to događaj od svetskoistorijskog značaja muslimani su se učvrstili na tlu Trakije i u svojim rukama su držali mostobran za Evropu. U Kratkoj hronici koja je izašla ispod pera monaha Grigorija Akratosa početkom druge polovine XIV stoleća i koja se danas čuva u jednom kodeksu biblioteke vaseljenske patrijaršije u Carigradu navodi se kako je najstrašniji zemljotres do temelja razrušio mnoštvo tvrđava i usmrtio puno ljudi, a oni koji su se spasli bili su izloženi na milost i nemilost 'bezbožnih Agarena'. 'I od tada' završava svoju belešku zabrinuti duhovnik avaj Hrišćanima'.
Valja naglasiti da je osmanlijsko posedanje Galipolja, što je bilo posledica katastrofalnog podrhtavanja zemljine kore, unekoliko bacilo u zasenak i sam zemljotres. Nastaviće se
Radivoj Radić: Strah u poznoj Vizantiji
.jpg)
