Izvor: Blic, 14.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gnusna laž britanskog parlamenta
Gnusna laž britanskog parlamenta
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Jednako tužan slučaj tiče se Dijega Garsije, parčeta zemlje u obliku potkovice u sred Indijskog okeana. Iz baze na ovom ostrvu, šest i po kilometara širokog na najširem delu i 22,5 km dugačkog, Sjedinjene države patroliraju regijom i, što je još važnije, Bliskim istokom. Vojni analitičari ovu američku bazu smatraju jednom od tri najznačajnije na svetu. Ona je dom američkih bombardera B-52 'stratofortres', koji mogu da pokriju razdaljinu od 22.400 km. Ona poseduje i bombardere tipa 'stelt' i B-2, čiji dolet i kapacitet omogućavaju američkom RV da sa Dijega Garsije gađa bilo koju metu u svetu bez dolivanja goriva. Tokom rata u Persijskom zalivu i napada na Avganistan posle 11. septembra, sa poletno-sletne staze ovog ostrvceta, najduže u Indijskom okeanu, izvršeno je na hiljade uzletanja bombardera. Isto tako, duboka i zaštićena luka na ostrvu glavna je baza za sve vrste brodova Ratne mornarice SAD. Na ostrvu živi oko 4.000 američkih vojnika i radnika na održavanju postrojenja. Vojska ne pravi mnogo buke oko ove ključne baze, želeći da u umovima Amerikanaca i ostatka sveta stvori malo misterije; neka od pravila ne dozvoljavaju vojnicima da na ostrvo dovode svoje supružnike i da nose identifikujuće vojne značke i uniforme kada su na dopustu u susednim zemljama.
Sjedinjene američke države nalaze se na Dijegu Garsiji zato što su pre oko 30 godina sa njegovim vlasnikom potpisale ugovor o 50-godišnjem zakupu; kasnije je otkriveno da je cena bila popust na prodaju raketa 'polaris' napravljenih u SAD. Vlasnik je Velika Britanija, jedna od najodanijih i najvernijih američkih saveznika, koja je Amerikancima predala ostrvo na sasvim pogrešnim osnovama da je ono, zajedno sa ostalih šest ostrva koja čine Čagos arhipelag, nenaseljeno. Tadašnja američka vlada jasno je dala do znanja Britancima da ne želi 'problem sa populacijom' na Dijegu Garsiji; niti je htela da se sa lokalnim čamcima takmiči za vodene puteve ili da brine da li će okolna ostrva biti raketna rampa za špijunske operacije.
I tako su se Britanci povinovali. Između 1966. i 1973. pretnjama i prevarama su oterali oko 2.000 stanovnika svih ostrva, prognavši ih na Mauricijus i Sejšele gde su, kao građani drugog reda, živeli u bedi. Do ponovnog naseljavanja urođenika, došlo je pošto je Britanija garantovala nezavisnost njegovim teritorijama u Indijskom okeanu, uključujuči i Mauricijus; u poslednjem trenutku, na osnovi američkog zahteva, ona je naterala Mauricijus na dogovor, po kome će Britanija nastaviti da drži ostrva Čagos, u zamenu za 650.000 funti na ime pokrivanja troškova za preuzimanje stanovnika ostrva. Potom je isplatila i zatvorila plantaže kopra na ostrvima i otpremila stanovnike, koji su naterani da potpišu 'čin pristanka' u kome su obećali 'da se nikada neće vratiti' svojim kućama i opozovu bilo kakvu buduću tužbu protiv britanske vlade. Neki su naseli na trik da je to, u stvari, povratno putovanje do Mauricijusa da bi, kada su stigli, bili ostavljeni na pristaništu, prepušteni sami sebi, bez ikakvog načina da se vrate kući. Ostrvljani nisu dobili skoro nikakvu nadoknadu, dok je vlada Mauricijusa zadržala sav novac koji je dobila za troškove naseljavanja. Britanski parlament je izrekao gnusnu laž, da su ostrva bila nenaseljena. Kao što je 1966. jedan viši zvaničnik Forin ofisa napisao, povodom raseljavanja ostrva, 'Moramo ostati čvrsti po ovom pitanju. Cilj ove vežbe jeste da dobijemo par kamenja koje će ostati naše ... Tamo neće biti domaće populacije osim galebova'.
Do 1975. godine polovina ostrvljanskih doseljenika bila je nezaposlena, a skoro svi su živeli u užasavajućim uslovima, u izbegličkim kampovima koji su postali trajni sirotinjski kvart. Postoje podaci o najamnje devet ostrvljana sa Čagosa koji su izvršili samoubistvo, dok su se mnoge ćerke iz doseljenih porodica okrenule prostituciji radi izdržavanja. Godine 1975, kada je priča o prisiljenom preseljenju počela da izbija na svetlo dana, 'Vašington poust' nazvao ga je 'činom masovne otmice'.
Britanski novinari smatrali su to jednim od najprljavijih trenutaka u svojoj dugoj istoriji hladnokrvnog imperijalizma; novembra 2000. i jedan sudija se složio sa tim mišljenjem, nazvavši preseljenje 'podlim zakonskim neuspehom' i naredio Britaniji da dozvoli ostrvljanima da se vrate u svoju domovinu. Skrušena britanska vlada objavila je da odustaje od žalbe i da počinje sa traženjem načina da vrati ostrvljane u otadžbinu ili im bar omogući da posete ostrva i, kako je jedan bivši stanovnik rekao, 'stavim cveće na grobove mojih predaka'. nastaviće se
