Izvor: Blic, 05.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
General učio da vozi tenk
General učio da vozi tenk
Životni put Kolina Pauela predstavlja amarički nacionalni mit. Rođen je 5. aprila 1937. godine u Njujorku, školu rezervnih oficira započinje tokom studija geologije na državnom univerzitetu, nakon čega se opredeljuje za vojnu karijeru. Učestvuje u Vijetnamskom ratu, a potom postaje najmlađi general američke vojske i najmlađi načelnik generalštaba 1989. godine. Prvi je Afroamerikanac na ovom položaju u istoriji Amerike. Jedan je od arhitekata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pustinjske oluje, a danas je državni sekretar. Donosimo najzanimljivje fragmente iz biografije Pauela Kolina koju je napisao majstor ovog žanra Džozef E. Persiko, a objavila beogradska izdavačka kuća BMG.
Sunčan četvrtak u Vašingtonu bio je 24. april 1980. godine. Stigao sam na posao u uobičajeno vreme, u sedam ujutru. Graham Klejtor je već bio tamo, zaokupljen poslom. Dok je jutro odmicalo, osećao sam tenziju kako raste duž Ajzenhauerovog hodnika. Klejtor je klizio sa sastanka na sastanak, svraćajući u kabinet sekretara Brauna, trudeći se da me drži na odstojanju. 'Sekretar ne želi vojnu asistenciju u ovome,' govorio je, mada mi nije bilo jasno šta je u pitanju. Kući sam otišao te večeri u neznanju, kao i svi drugi Amerikanci.
Sutradan u sedam sati ujutru, zatekao sam grupu ljudi koja se okupila oko televizijske ekipe koja je okupirala kancelariju sekretarevog zamenika, dok je predsednik Karter, bledog lica, objašnjavao šta se dogodilo prethodnog dana. Desio se pokušaj oslobađanja pedeset tri američka taoca u Iranu, koja su zarobili iranski 'studenti' u američkoj ambasadi u Teheranu, pet meseci ranije. Misija nije uspela, objasnio je predsednik. 'Moja je odluka bila da pokušamo operaciju spašavanja,' nastavio je Karter. 'Moja je odluka bila da prekinemo operaciju kada su iskrsli problemi. Kompletna odgovornost je na meni.'
Bilo je potrebno malo više vremena da procure detalji u vezi sa ovim događajem. U operaciji pod nazivom 'Pustinja jedan', bilo je uključeno osam mornaričkih RH-53 helikoptera i šest C-130 'Herkules' transportera, napunjeni komandosima iz sva četiri roda, od kojih najviše padobranaca. Oni su se uputili u udaljenu iransku Veliku slanu pustinju. Prema planu operacije, helikopteri bi odleteli u oblast blizu Teherana. Agenti koji rade za Sjedinjene države na terenu, trebalo je da obezbede kamione koji bi prevezli komandose od helikoptera do američke ambasade, gde bi pokušali da savladaju otmičare. Zatim bi helikopteri odleteli iz skloništa i spustili se u dvorište ambasade, pokupili taoce i prevezli ih u transportne avione na obližnji aerodrom, odakle bi mogli da se slobodno prevezu kući. Planeri su izračunali da je minimum od šest helikoptera neophodan za uspešno izvršenje operacije. Međutim zbog mehaničkih teškoća, dva helikoptera su odstranjena iz misije pre zbornog mesta u pustinji, a treći se pokvario pri sletanju u pustinju. Kada je primio ovu vest, predsednik Karter je otkazao operaciju. Bio je to tehnički neupeh, ali nije se pročuo kao ljudska tragedija. Helikopter koji se pripremao za povratak, udario je rotorom u C-130 i obe letilice su eksplodirale. Osam ljudi je poginulo, a četvoro zadobilo teške opekotine.
Neuspeh ove operacije verovatno je fatalno ranila Karterovu vlast. Primetio sam takođe da je rukovođenje ovom aferom bio javni komunikacijski fijasko. Izduvao sam se tako što sam napisao šaljivi 'Priručnik za rukovanje katastrofama', koji glasi:
-objavite činjenice polako, tek pošto već procure u javnost, -nemojte ispričati celu priču, dokle god ne budete primorani na to,
-naglasite dobre aspekte i umanjite neuspehe,
-izrazite ogorčenje pretpostavkama da su u pitanju loše procene ili greške,
-omalovažite svačije podatke, osim svojih,
-optužite sve one što se ponašaju u stilu 'posle bitke svi su generali',
-na kraju, prihvatite odgovornost na vrhu, tako što počistite sve koji su ispod.
Zadatak četvrte divizije bio je borba sa armijama komunističkog bloka na bojnim poljima Evrope. Moja iskustva, naročito sa tenkovima, bila su oskudna. Zato sam rešio da se kvalifikujem za nišandžiju na tenku M-60 A I . Kao divizijski pomoćnik komandira to nisam morao da radim. Ali trenerima, koji ne znaju da igraju, nedostaje kredibilitet. Počeo sam svoju obuku pod vođstvom trojice čvrstih tenkovskih vodnika, koji su me poštovali, ali bez straha od moje zvezdice.
Bio je prvi dan moje obuke, učio sam da rukujem tenkom i da pucam na metu udaljenu hiljadu metara dok smo prelazili ravno tle. Odjednom je tenk prevagnuo napred. Shvatio sam da smo naišli na nagib i brzo pokušao da podignem cev, ali je bilo kasno. Onda se čuo grozan zvuk. Tenk je stao. nastaviće se
