Izvor: Danas, 15.Jan.2015, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Franc Ferdinand nije bio voljen
Šok izazvan smrću Franca Ferdinanda među žiteljima Beča ne može se nikako porediti sa onim koji je izazvala Rudolfova smrt.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (11)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
U tome nema ničeg iznenađujućeg. Za Bečlije, Rudolf nije bio stranac. On je živeo u gradu najveći deo godine. Viđali su ga ne samo prilikom zvani- čnih ceremonija, već i, pošto je učestvovao u kulturnim aktivnostima, prilikom njegovih izlazaka u Prater, bio je povezan sa različitim aspektima bečkog života, što mu je sve obezbedilo popularnost, koju, nasuprot njemu, Franc Ferdinand nije imao.
Franc Ferdinand je Bečlijama dao malo prilike da ga upoznaju. On je u prestonici Monarhije živeo sve u svemu samo ograničen broj dana u godini. Pored toga, prilikom tih boravaka on se retko pojavljivao u javnosti. Nije imao da se pohvali ničim što bi naličilo svakodnevnim izlascima Franca Jozefa u otkrivenim karucama od Šenbruna do Hofburga. U svom portretu Franca Ferdinanda, objavljenom u Fackel (Baklja) početkom jula, Karl Kraus istaći će ovu crtu:
„On nije imao ništa od tog prijatnog manira koji jedan narod umiruje u vezi sa njegovim gubicima. On nije ciljao onu neistraženu oblast koju Bečlija naziva svojim srcem.“
Rđavo shvaćena, ova udaljenost bila je povoljna za brojne glasine. Ona mu nije omogućila da izvuče korist iz određenih odlika - njegov brak iz ljubavi, naklonost prema radostima porodičnog života - koje su mogle da mu obezbede simpatije njegovih budućih podanika. Umesto toga, mnogi su bili skloni da ovo udaljavanje tumače kao znak arogancije, zamerka na koju su se zatim nadovezale optužbe za versku zatucanost i autokratske težnje.
Ukratko, Franc Ferdinand nije bio voljen u tim sredinama. Nije ga ništa više volela ni većina Mađara koji su se, znajući kakva osećanja gaji prema njima, pribojavali njegovog stupanja na presto. Kako ovde ne podsetiti na čuvenu scenu koju je zamislio Jozef Rot u Radecki maršu? Kada usred prijema, koji 28. juna daje grof Čojnicki, stižu glasine o atentatu u Sarajevu, u kojem je navodno prestolonaslednik izgubio život, grof Benkio izražava mišljenje, zajedničko mađarskim oficirima tog puka, stacioniranog na istočnim granicama monarhije: „Moji ljudi i ja, mi se svi radujemo ako je prasac mrtav.“
Delo je plod fikcije, reći će se. Izvesno. Ali ima pisaca koji, bolje od svedočanstva, poseduju talenat da prenesu, kroz jedno delo, karakter i duh određenog društva suo- čenog sa nekim istorijskim događajem. Jozef Rot pripada toj kategoriji. Jasno je da svi Mađari nisu prestolonaslednika nazivali „prascem“. Ali, ako se zapostavi uvredljivost ovih reči, scena dobro ilustruje veličinu jaza koji se produbio između Franca Ferdinanda i mađarske nacije.
Nekoliko godina ranije, Franc Ferdinand je odredio uputstva za sahranu njega i njegove supruge. Pošto nije mogao ni da pretpostavi da će ih smrt snaći zajedno, on je smatrao da će u skladu sa prirodnim poretkom stvari, on biti pozvan kod Boga pre Sofije. Kao stranac za Carsku i kraljevsku kuću, vojvotkinja od Hoenberga neće moći da bude sahranjena u Kapucinskoj kripti, Sen Deniju Habzburgovaca. Svakako, kada stupi na presto, Franc Ferdinand bi imao moć da ovu zabranu otkloni. Pa ipak, njemu je draže da izabere zajedničku grobnicu u jednoj od rezidencija u kojoj su bili srećni, daleko od Beča i od Dvora. Kako su bili sjedinjeni u životu, oni će ostati sjedinjeni u smrti. U tom cilju, Franc Ferdinand je dao da se u dvorcu Artšteten uredi kripta koja će, kada za to dođe vreme, primiti njihove posmrtne ostatke.
U Artštetenu će, dakle, po želji pokojnika, biti sahranjena tela Franca Ferdinanda i Sofije. Ova ceremonija, kao nekad i venčanje, poprima odlike privatne stvari, te dvorske službe ne treba u to da se mešaju. Njima zauzvrat pripada da organizuju počasti koje će u Beču biti ukazane pokojnicima. Prva etapa povratka, njihovi posmrtni ostaci su prevezeni na Viribus Unitis-u do Trsta, gde ih preuzima specijalni voz. Pri dolasku u Beč, oni dolaze pod nadležnost kneza Montenuovoa koji je, u svojstvu glavnog meštra Dvora, zadužen da utvrdi ceremonijal do najsitnijih pojedinosti. Za Sofijinog života, krajnje striktno primenjujući pravila etikete, on nikada nije prestao da joj pokazuje da je njen brak nije učinio članom porodice Habzburga, što je bio način da dopre do Franca Ferdinanda. Smrt ga ne navodi da spusti gard.
Nastavlja se
.jpg)
