Izvor: Blic, 29.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Flober i fatalna Gospođa Bovari
Flober i fatalna Gospođa Bovari
Tamnica je nekim piscima donela književnu slavu, neke slavne pisce bacila u zaborav; neki su u isčekivanju smrtne presude napisali remek-dela, a nekima se potpuno ugasio stvaralački talenat. Iskustva najslavnijih pisaca sa zatvorima i sudskim procesima : Oskara Vajlda, Flobera, Bodlera, Verlena, Remboa, Dostojevskog i našeg Branislava Nušića tema su ovog feljtona, koji ukazuje na neobične sudbine, sukobe, nerazumevanja, osude, prezir...koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su ih pratili, često zbog ratova s okruženjem, češće zbog sukoba s vlašću. Neka od tih iskustva su stravična: Dostojevskog su pomilovali u trenutku kada su ga peli na vešala, a neka komična: Nušić je napisao poznatu komediju 'Protekcija' tek kad je, posluživši se inteligentnom varkom, zaplašio i umilostivio šefa zatvora da mu dozvoli da piše. Da nije bio pisac nikada ne bi šetao zatvorskim dvorištem sa ubicama, lopovima, kockarima...
Čuveni roman ''Slika Dorijana Greja' objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo 'De Profundis'. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. 'De Profundis' je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju 'Duša čoveka u socijalizmu': 'Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom stoleću kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: 'Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju'.
U tamnici je zamislio svoju 'Baladu o tamnici u Redingu' koju je objavio po izlasku iz zatvora.
Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. 'Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...'
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu 'Alzas' ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog stoleća, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.
Flober i fatalna 'gospođa Bovari'. Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova 'Gospođa Bovari' i 'Cveće zla' Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilaštvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.
Nastaviće se...
