Izvor: Blic, 12.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropljanin na čelu Srbije
Evropljanin na čelu Srbije
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Petar I, koji je, bez sumnje da bi se dalo javnosti da zaboravi užase iz 1903. bio krunisan tek u septembru 1904. u crkvi Svetog Mihajla u Beogradu, nije nepoznat Francuzima. Bivši učenik škole u Sen Siru, učestvovao je 1870. u odbrani od pruske invazije, a njegovo herojsko držanje u borbi kod Vilerseksela dočekano je jednogodišnjim čestitkama. Ranjen i zarobljen, pobegao je da bi se pridružio trupama na Loari, a na frontu je odlikovan Legijom časti.
Inteligentan, obrazovan, strasno zainteresovan za istoriju i filozofiju, živeći dugo u izgnanstvu u Ženevi gde je usvojio miran način života švajcarskog naroda i proveo veliki deo svoga vremena u prevođenju spisa 'O slobodi' Stjuarta Mila, Petar je na svoju zemlju imao poglede jednog zapadnjaka.
Da bi izbrisao užas koji je ubistvo njegovog prethodnika izazvalo u svetu, on se trudio da, polazeći od ustava i uz pomoć ministra radikala Pašić, pruži uzornu sliku Srbije. Pojednostavljujući protokol, poštujući parlament, pomažući časne izbore, reorganizujući javne finansije koje je Aleksandar prezadužio i posvećujući svu svoju pažnju obrazovanju i trgovini, on je neosporno bio prvi srpski suveren koji je odlučno i sa uverenjem primenio demokratska pravila parlamentarizma. Dok su se svi njegovi prethodnici služili ustavom u lične svrhe, Petar I, častan čovek i svestan monarh, nastojao je da mu služi.
Francuska, njegova druga otadžbina, nije ostala nema na njegov poziv kada je želeo da oslobodi Srbiju od ekonomskog tutorstva Austrougarske. Pariz je dao pozajmice Kraljevini Srbiji, velikodušno ju je naoružao, čak je kupio veliki deo njene proizvodnje stoke, živine i voća kada je 1905. Austrougarska pokušala da uguši privredu zemlje zatvarajući svoje granice.
S druge strane, preuzimajući velikosrpske ideje Mihajla Obrenovića III, Petar I je razmatrao mogućnost da Srbija u odnosu na balkanske Slovene odigra ulogu kakvu je imao Pijemont u italijanskom ujedinjenju pola veka ranije. Položaj Bosne i Hercegovine, koju je Austrogarska naprosto anketirala 1908. posebno ga je zaokupljao.
U tom cilju, Petar je potpomogao širenje Srbije prema Kosovu i Albaniji koji su se početkom XX veka još uvek nalazili pod turskom dominacijom. Što se tiče Crne Gore, naseljene Slovenima, njegov brak sa princezom Zorkom Petrović Njegoš, kojom se oženio 1883., mogao je biti, barem kako je on mislio, opravdanje za buduće pripajanje male države koja je imala divnu prednost: posedovanje zone od 100 kilometara na obali Jadranskog mora.
Balkanski ratovi. Ubrzani raspad Otomanskog carstva u prvoj deceniji XX veka povećao je apetite svih balkanskih nacija koje su od početka XX veka stekle svoju samostalnost, a zatim i nezavisnost. Tri turske pokrajine, Albanija, Trakija i Makedonija, predstavljale su divan i privlačan teritorijalni kolač koji su Srbi, Crnogorci i Bugari sve više priželjkivali.Balkanske države su se udružile 1912. i , uprkos pozivima bacale oko na Konstantinopolj, oborile su se na evropske Turke. Pošto su se ujedinili u 'odbrambeni' savez, Srbi i Bugari, a ovi poslednji su već bili saveznici sa Grcima, uputili su prvog oktobra 1912. ultimatum sultanu zahtevajući samostalnost Makedonije. Razdražena bez sumnje izazivačkim napadom male Crne Gore 8. oktobra, Turska je odgovorila objavom opšteg rata.
Srpska vojska, pod komandom princa prestolonaslednika Aleksandra, drugog sina Petra I, razbila je 24. oktobra 1912. Turke kod Kumanova. Bugari, sa svoje strane, odneli su pobede u bitkama kod Kir Kilise 24, a kod Lile Burgasa 29. oktobra. Grci, ne želeći da zaostanu za njima, zauzeli su Solun. Velike sile su pokušale da posreduju, ali su balkanski saveznici i dalje ostali zbijenih redova. Pošto su Crnogorci držali pod opsadom Skadar, Grci Janjinu, Srbi Drač, Bugari Jedrene, Turska je delimično popustila na diplomatskom planu dajući autonomiju Albaniji. Odbijajući međutim, nečastan mir, ona je nastavila borbu na terenu. Loše je prošla jer, u proleće 1913. pobeda balkanskih naroda bila je potpuna.
Velike sile su ponovo intervenisale. One su potvrdile pobede, ali su nametnule nezavisnost Albanije. Srbija, uskraćena za pokrajinu koju je priželjkivala, okrenula se tada prema Makedoniji koju je htela, posle jednog tajnog sporazuma sa Grčkom, da prisvoji na štetu Bugara.
Nastaviće se...
