Izvor: Danas, 31.Jul.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Energije patrijarhalne kulture
Posmatrano, pak, sa odstojanja od šest decenija, ono što je Dobrica Ćosić govorio o Korenima i povodom Korena ne samo da deluje programatski, nego je i bilo program:
"U svojoj viziji uspostavljam samo neke kontinuitete između moje generacije i generacije naših očeva i dedova... Mladost je, pre svega, nepravedna. Ne misli o groblju. Ne voli da pamti. Mladost je sebična. Smišlja sutra. Ja sam se zamislio ko su i kakvi su ti koji su nas rodili. Čija je sve to i kakva je to >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << krv u našim žilama? I zašto smo se mi tako naglo i snažno odrekli ideala i vizija svojih očeva i dedova, pa sasvim drukčije zamišljamo sreću i drukčije se borimo za nju? Sišao sam u XIX vek i na njegovom dnu, koje sam povukao ka vrhu, pronašao sam neke svoje i korene svoje generacije(podv. L. P.). Iako nisam hteo da sudim njima što ćute u busenju trava, čini mi se, nepravdu je donelo naše vreme. Čitav vek sam mlađi od njihovih kostiju i njih, sada zemlje, pa ipak, našao sam mnogo nesreće i još više snage tamo dole. Strast je to. Počeo sam da razmišljam o toj divnoj i užasnoj strasti za trajanjem. Trajanjem protiv svega(podv. L. P.). Učinilo mi se da je kod čoveka najuzbudljivije to što hoće nečim da se produži posle smrti, što hoće i može sebe da nadživi. Na tom saznanju napisao sam roman Koreni."
Iz saznanja koje se kristališe u Korenima, dakle već ranih pedesetih godina prošloga veka, i izvire ona nit koja romansijersku građevinu Dobrice Ćosića - koju "valja čitati kao jedan roman", i njegov aktivizam - koji je i po opsegu i po karakteru bez upoređenja, povezuje u teško deljivu celinu. Ona se temelji na patrijarhalnoj kulturi a sazdana je amalgamisanjem imaginarne prošlosti i aktivnog odnosa prema savremenosti sa stanovišta te i takve prošlosti. "U biću i duši Dobrice Ćosića", kaže Milan Radulović, "deluju duhovne energije patrijarhalne kulture, mitotvorno vizionarstvo, hrišćanska duhovnost i jedan specifičan pragmatizam koji kolektivno empirijsko i istorijsko iskustvo apsolutizuje i kanonizuje, uzdižući ga". Različito nazivana: nova utopija, ideologija, istoriozofija - ta celina je, u svakom slučaju, svoga tvorca učinila nezaobilaznim u istoriji Srbije druge polovine, posebno kraja, XX veka. Otuda i naučna relevantnost odnosa Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu: niti je Dobrica Ćosić tek jedan od savremenika Josipa Broza Tita, niti je to lični odnos.
Između romana Korenii Deobe, između romana Deobei Bajka, Dobrica Ćosić je jednako snažno aktivan i prisutan u javnom životu. Roman Bajkapojavio se kao novi roman u Sabranim delima Dobrice Ćosića u osam knjiga, koje su, 1966. godine, objavili združeni izdavači - beogradska Prosvetai sarajevska Svjetlost. Iako je smatrana prelomnom "u Ćosićevom duhovnom razvoju", jeretičkom, jer se u njoj "oslobodio komunizma kao kvazireligije, ali ne i vere u ideale koje je ta nadrireligija propovedala", Bajkanije kod čitalaca pobudila interesovanja kao ostali Ćosićevi romani.
Brojna visokotiražna izdanja njegovih dela. Prema podacima iz 2005. godine, "roman Daleko je sunceštampan je u milion i po primeraka, Koreniu oko 300.000 primeraka, Deobe u više od 50.000, Vreme smrtiu 180.000, Grešnik u oko 115.000, a Otpadniku više od 80.000..." Po broju izdanja i tiražu roman Daleko je suncemože se upoređivati samo sa Hajduk StankomJanka Veselinovića i Knjigom o Milutinu Danka Popovića.
Njihova ekranizacija, dramatizacija i uvršćivanje u obaveznu školsku lektiru; književne nagrade. Dobrica Ćosić je dva puta dobio NIN-ovu nagradu (1955, 1962), a od polovine osamdesetih godina je, gotovo svake godine, dobijao neku nagradu, ponekad - u istoj godini i tri nagrade: Udruženja književnika Srbije za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo, Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte, zatim - Njegoševa nagrada, specijalna Vukova nagrada, pa nagrade: "Skender Kulenović", "Zlatni krst kneza Lazara", "Meša Selimović", "Svetozar Ćorović", "Kočićevo pero", "Petar Kočić", "Laza Kostić", "Zlatni prsten Stefana Lazarevića".
U isto vreme, članstvo u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije i funkcija predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Sa tom dvojnom ulogom u jednom mentalno agrarnom i stvarno autoritarnom društvu, uz veliku ličnu samosvest o toj ulozi, Dobrica Ćosić postaje neka vrsta institucije, svojevrsni kolektivni projekt, oko koga se stvara mreža društvenih, političkih i intelektualnih veza. Sa te pozicije, on se decenijama prirodno javlja kao jedan od ključnih aktera u politici i kulturi.
