Izvor: Blic, 09.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvedeset prvi vek biće brutalan
Dvedeset prvi vek biće brutalan
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najpoverljivijih dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Kalahan: Ne znam kroz kakvo razdoblje prolazimo ili ćemo prolaziti, ali istoričari poput tebe stvarno bi povremeno morali da nam daju sažet prikaz i da nam kažu na šta će po njihovom mišjenju ličiti sledeći vek.
Kisindžer: Reći ću ti... Drago mi je što neću biti njegov aktivan deo; biće brutalan.
Generacija koja je vladala Sovjetskim Savezom 1970-ih godina gomilala je vojnu i geopolitičku moć manje kao izraz dugoročnih geopolitičkih ciljeva, a više kao zamenu za njih. Trka za snagom kao cilj po sebi zastrašivala je većinu nekomunističkog sveta i dovela do prećutne koalicije industrijski razvijenih zemalja i Kine protiv Sovjetskog Saveza, koalicije koja se na kraju morala raspasti.
Tokom desetina sati provedenih u razgovoru s Brežnjevom naišao sam na obilje taktičkih smicalica, ali nikad ni na šta što bi ličilo na dugoročan politički plan. Opsednut Kinom, Brežnjev je neprestano iznosio providne i prilično nezgrapne predloge koji su obuhvatali (kao što ćemo pokazati) sovjetsko-američki globalni kondominijum usmeren protiv ogromnog sovjetskog suseda, iako je njegovo okruženje ubrzo shvatilo da izbegavamo taj predlog u svim varijantama. Njemu su produžene pat-pozicije obično bile dosadne, te bi prešao na drugu temu ne pokazjući naročitu zlovolju zbog toga što mu nismo izašli u susret.
Dok se američka izvršna vlast raspadala pod uticajem Votergejta, Brežnjev je davao visok prioritet popuštanju istočno-zapadnih napetosti. Prihvatio je - mada ne bez izvesnog gunđanja - smanjivanje moskovskog uticaja na Bliskom istoku; u vreme Votergejta nije nastojao da iskoristi Niksonovu domaću slabost. Pored zaokupljenosti stvaranjem nuklearnog kondominijuma protiv Kine, Brežnjevljeva glavna briga bila je da Amerikanci prihvate samit kao završnicu Konferencije o evropskoj bezbednosti. Bilo je nemalo patosa u tom pokušaju jedne supersile koja raspolaže hiljadama nuklearnih bojevih glava da stekne legitimitet za granice već zajamčene nizom bilateralnih mirovnih sporazuma koje nijedan sused Sovjetskog Saveza nije mogao vojno da ugrozi. Ipak, Brežnjev je bio tako željan da obezbedi to priznanje da je prihvatio dokument koji je na kraju uspostavio - i obezbedio odgovarajući mehanizam za to - raspadanje sovjetske sfere uticaja na taj način što je dao zakonsku osnovu za nemačko ujedinjenje i uspostavio forum koji su istočnoevropski rodoljubi iskoristili da opravdaju svoju borbu za ljudska prava.
Nakon propasti detanta, Brežnjev - tada već oslabljen nizom moždanih udara - počinje da upućuje sovjetsku vojnu moć u Afriku, Južni Jemen i Avganistan. To je, zapravo, bila oportunistička ekspanzija - koristila se okolnostima koje nisu stvorili Sovjeti. Dobrinjin je zahtevao da se Brežnjev natera da sledi ideološko krilo Politbiroa. Ipak, ukoliko bi sasvim izmakla kontroli, ta situacija mogla je da se izrodi u pokušaj vladanja svetom. Na kraju, glavna posledica novog ekspanzionizma bila je iscrpljivanje sovjetskih sredstava i povećanje ranjivosti Sovjetskog Saveza na duži rok, naročito nakon što je Reganova administracija počela odlučno da pojačava američko naoružanje.Iskustvo generacije sovjetskih lidera koji su preživeli Drugi svetski rat ojačalo je opredeljenje za postepenost, a protiv apokaliptičkih konfrontacija. Spoljni svet mogao je da vidi Sovjetski Savez kao nemilosrdnog kolosa, ali njegove vođe nisu mogle da zaborave koliko je ishod bio neizvestan. Sovjetski Savez platio je pobedu visokom cenom: dvadeset sedam miliona žrtava i potpuno razaranje trećine zemlje. Koliko god da su bili ponosni na svoju konačnu pobedu, sovjetski lideri nisu želeli da još jednom isprobaju sposobnost preživljavanja apokaliptičkog scenarija.
Pretežno bučan i razmetljiv, Brežnjev nikad nije uspeo da stekne vedrinu, pa čak ni da ostavi utisak emocionalne sigurnosti. Njegov stav prema Sjedinjenim Državama išao je od divljenja do zavisti. O takvom istom statusu britanski, francuski ili kineski lideri pregovarali bi kao o nečem što im pripada po istoriji i zasluzi. nastaviće se
