Izvor: Danas, 12.Avg.2014, 00:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država je instrument i fetiš
Zar ne treba radije smatrati državu složenom konstrukcijom koja zaslužuje analizu na osnovu svojih konstitutivnih aktivnosti, onih koje je čine takvom kakva je, kako u središtu tako i na periferiji?
Mark Abeles: Antropologija globalizacije (16)
Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.
Postoji težnja da se od države zadrže samo najvidljiviji konkretni elementi birokratija, zakonodavni aparat i pravosudne strukture uz rizik da zaboravimo kako je ona ucrtana u sve „društvene pore“, kako je to rekao Marks. Dva primera ilustruju ovu nesumnjivu činjenicu. Prvi primer je način na koji predstavnički proces, stalno obnavljan prilikom izbora, kao i naporedo rastuće upravljačke mikrovlasti, doprinose reprodukovanju isprepletenosti države i društva time što prodiru u društveno tkivo, nagrizajući njegovu povest i preoblikujući njegovu sadašnjost; u tome je otkrivalački značaj etnografije i političke istorije koje su delatne „u ravni tla“.. Drugi primer nudi ispitivanje graničnih prostora, gde su u igru uvedeni odnos između legalnog i ilegalnog, to jest pitanje legaliteta gde ono što je neformalno i nedozvoljeno remeti ono što je ozvaničeno i strogo utvrđeno. U stvari, ne postoji spoljašnja strana margine; umesto toga, reč je o uzavrelim isprepletenim aktivnostima i zgusnutim antagonizmima koji čine dinamiku države, omogućavajući joj da se prilagođava, pa i da se obnavlja u situacijama krajnosti.
U onoj meri u kojoj se država perpetuira kroz ideje i odnose ideja a to se svodi na verovanje u legalnost, to jest u legitimnu prirodu sistema normi važno je izneti na videlo procese koji dovode do te „lebdeće predstave u našim glavama“. Među tim verovanjima je i ideja da se prema građanima država ophodi „jednako“, da se ista pravila ravnopravno primenjuju nad svima, da se akcija države konkretizuje u statističkim poslovima, posebno u popisima. Međutim, kao što je pokazano u sasvim različitim kontekstima Indije, bivše Jugoslavije ili Francuske, postoji pravi jaz između ideala o apstraktnoj jednakosti (za državu su svi građani jednako vredni) i stvarnih procedura pri kojima se i te kako brižljivo vodi računa o konkretnim osobenostima pojedinaca (njihovom poreklu, njihovoj etničkoj pripadnosti).
Još jedna ideja koja doprinosi jačanju moći države je ona vezana za njen nacionalni karakter. Istoričari su nam objasnili način na koji su stvorene te „imaginarne zajednice“. I tu je veoma uočljiv postojeći jaz između predstave o državi kao „prirodnoj“ organizaciji društva i, s druge strane, složenosti stvarnih procesa koji vode teritorijalnom i jezičkom ujednačavanju po pravilu heterogenih populacija. Pozivanjem na iskonske mitove i heroizovane figure iz prošlosti gradi se predstava o sveobuhvatnoj homogenoj celini. Omeđivanje teritorije, autohtonost i ukorenjenost u tle pothranjuju dominantni narativ koji prenosi školski sistem, preko nacionalne istorije kao jednog od nastavnih predmeta.
Ne treba se čuditi što se kulturološki konstrukt kakav predstavlja država nalazi u središtu zanimanja antropologa: rečite ilustracije ovoga su radovi posvećeni različitim manifestacijama kojima se kroz rituale i muzejske postavke obnavljaju ratne uspomene, kao i studije o nacionalnoj baštini ili usmenoj književnosti. Isto tako, proučavanje rituala moći omogućilo je bolje razumevanje ključnih elemenata ne samo u ceremonijalnim svečanostima, nego i u cikličnim političkim aktivnostima kao što su predizborne kampanje ili obredni mehanizmi nacionalnih i lokalnih političara.
Aktivnost države proizvodi nekoliko konkretnih posledica: pre svega, ona individualizuje i razdvaja jedinke; drugo, kodira i kodifikuje zahvaljujući statistici i proceduralnoj regulativi; najzad, prostorno raspoređuje, odeljuje i omeđuje, čime održava stalnu suprotnost između onoga što je vani i unutra, onoga što je autohtono i strano. Država je istovremeno instrument i fetiš; upravo joj ta dvostruka priroda obezbeđuje uticaj na sve druge institucionalne forme u oblasti politike. Još se neophodnijom pokazuje razgradnja imaginarnih komponenata države u situaciji zaoštrenih protivrečnosti između univerzalizma na koji pretenduje država sa svojim službama i, s druge strane, činjenice da ona ne zastupa ravnopravno sve svoje građane. Baš je zato važno problematizovati tu dimenziju koju su stručnjaci, politolozi i pravnici, previše potcenili.
Nastavlja se
