Izvor: Blic, 28.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drveni avioni i plastični tenkovi
Drveni avioni i plastični tenkovi
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Ujutru 24. marta general Nebojša Pavković bio je nervozan. Jugoslovenski špijun u NATO-u rekao je Vrhovnoj komandi da će operacija NATO-a početi kad padne veče. Pavković je vršio smotru svojih trupa. Kao zapovednik jugoslovenske Treće armije, stacionirane na Kosovu, morao je da proveri da li je sve na svom mestu. Beograd se spremao za taj trenutak gotovo jednako dugo kao i NATO.
Planovi Alijanse za bombardovanje Jugoslavije bili su uglavnom sačinjeni krajem proleća 1998, ali jugoslovenska odbrana bila je deo strategije koja je smišljena tokom Hladnog rata i dugo uvežbavana. Otpočelo je sklanjanje najbolje opreme u mrežu sigurnih podzemnih bunkera. Avioni, kompjuteri i radarski sistemi sakrivani su duboko ispod površine. Bunkeri su građeni da podnesu nuklerani udar srednje snage. Sadam Husein je bio tako impresioniran njihovim kvalitetom da je naručio nekoliko za Irak i uvek o njima govorio kao o 'mojim jugo-bunkerima”. Između januara i marta, viši oficiri su posetili Irak, Ukraji nu, Rusiju i Belorusiju u delimično uspešnom pokušaju da poboljšaju sistem protivvazdušne odbrane, kupe jevtinu naftu i dobiju gotovinu koja bi im pomogla da izdrže predstojeće ratne napore. Uspostavljene su alternativne komunikacione linije, a u januaru je počelo nasumično kretanje jedinica na Kosovu koje je trebalo da obmane američke osmatračke satelite i bespilotne letelice.
U februaru su prijateljski raspoloženi bivši jugoslovenski oficiri u Sloveniji i Makedoniji davali agentima NATO-a lažne informacije o taktici, a Beograd je počeo da proizvodi drvene avione i plastične makete tenkova. Pavković je znao da je Vojska Jugoslavije profesionalno obavila posao, ali je ipak bio nervozan. Ričard Holbruk je rekao Miloševiću da će vazdušni napadi 'potrajati”, ali prema drugim informacijama koje su curile iz Brisela ka jednom agentu u pariskoj ambasadi, biće to kratak rat. Niko u Beogradu, a uostalom ni u zapadnim zemljama, nije to pouzdano znao. U najmanju ruku, Pavković, a s njim i ostali članovi vrhovne komande, imali su spisak ciljeva NATO-a. Pre nekoliko meseci oficir francuske vojske Pjer-Anri Binel, koji je radio za štab NATO-a u Briselu, dostavio ga je agentu jugoslovenske tajne službe Jovanu Milanoviću.
Binel je kasnije rekao da je postupao po naređenjima francuske obaveštajne službe. Ako je zaista bilo tako, onda je francuski predsednik Žak Širak odobrio izdaju savezničkih vojnih tajni ili je bio nesvestan kakvom se rabotom bave šefovi njegovih obaveštajnih službi. Pavkovićev mobilni telefon je zazvonio. Na liniji je bio jedan britanski obaveštajac, a poziv je dolazio iz Brisela. 'General Pavković?” 'Da, ko je to?” 'Ja predstavljam ljude koji će vas bombardovati. Apelujem na vaš zdrav razum; molim vas, čak i sad možete zaustaviti ono što će se desiti. Ako danas počnete da povlačite trupe s Kosova, još možemo sprečiti bombardovanje.” Taj čovek je znao da nema nade. Pavković je bio oficir od ka- rijere koji je dobio zadatak da brani svoju zemlju. Oglušivanje o naređenja iz Beograda i povlačenje trupa bili bi ravni izdaji.
General je prekinuo vezu, vratio telefon u džep i nastavio smotru. Kada je prve noći eksplodiralo pedesetak projektila, kasarne su bile prazne, vojni aerodromi uglavnom pusti, radari sakriveni, vozila kamuflirana, a lažni objekti postavljeni na svoja mesta. To se ponavljalo 78 dana i noći; na kraju su bili uništeni samo trinaest tenkova, nekoliko radara i šačica artiljerijskog naoružanja. nastaviće se
