Izvor: Blic, 03.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dostojevski čeka ispod vešala
Dostojevski čeka ispod vešala
Tamnica je nekim piscima donela književnu slavu, neke slavne pisce bacila u zaborav; neki su u isčekivanju smrtne presude napisali remek-dela, a nekima se potpuno ugasio stvaralački talenat. Iskustva najslavnijih pisaca sa zatvorima i sudskim procesima : Oskara Vajlda, Flobera, Bodlera, Verlena, Remboa, Dostojevskog i našeg Branislava Nušića tema su ovog feljtona, koji ukazuje na neobične sudbine, sukobe, nerazumevanja, osude, prezir...koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su ih pratili, često zbog ratova s okruženjem, češće zbog sukoba s vlašću. Neka od tih iskustva su stravična: Dostojevskog su pomilovali u trenutku kada su ga peli na vešala, a neka komična: Nušić je napisao poznatu komediju 'Protekcija' tek kad je, posluživši se inteligentnom varkom, zaplašio i umilostivio šefa zatvora da mu dozvoli da piše. Da nije bio pisac nikada ne bi šetao zatvorskim dvorištem sa ubicama, lopovima, kockarima...
U to doba Verlen je objavio, bez velikog odjeka kod čitalačke publike, zbirku pesama pod naslovom 'Galantne svečanosti'. I tada u njegov život kao vihor ulazi mladi Rembo.
Mladog Remboa su Verlenovi prijatelji dočekali srdačno i obasuli pohvalama. Slavni Viktor Igo naziva ga dete-Šekspir. Zanesen uspehom mladi provincijalac obilazi boemska sastajališta, salone, pozorišne premijere, opija se, puši hašiš, Rembo je oduvek čeznuo za potpunom slobodom, želeo je da ruši malograđanske konvencije i prilagodi život svojim sopstvenim normama. Ista želja, samo pritajena, postojala je i u Verlena. Sada sa čovekom srodnih shvatanja ta želja je isplivala na površinu. Njegov miran i prividno idiličan život se ruši. Verlenovo i Remboovo prijateljstvo bivalo je, iz dana u dan, sve ozbiljnije.
Godine 1877. dva pesnika napuštaju Pariz i beže na drugu obalu La Manša - u London. U velikom gradu na Temzi bili su sami, srećni, znatiželjni da upoznaju lepi grad. U Londonu je Verlen završio 'Romansu bez reči'. Ali njihovo prijateljstvo nije više postojalo. Posle jedne svađe Rembo ostavlja bolesnog Verlena i odlazi iz Londona. Neočekivan rastanak nije i kraj njihovog drugovanja. Posle nekoliko meseci sreću se u Briselu. Nastavili su sa svađama i opijanjima u briselskim krčmama. Njihova veza iz dana u dan, bivala je burnija, da bi dostigla kulminaciju Verlenovim pucnjem u Remboa. Na sreću Rembo je ranjen samo u ruku, ali je to bilo dovoljno da uhapse Verlena. Optužen je za pokušaj ubistva. Posle saslušanja nekih svedoka priključili su još jednu optužbu za protivprirodni blud. Bilo je uzaludno objašnjavati sudijama da su on i Rembo pokušali da ostvare apsolutnu slobodu i prijateljstvo.
Briselski sud je osudio 'princa pesnika' na dve godine robije. Odležao je samo 18 meseci koje je ispunio čitanjem, pisanjem, učenjem engleskog jezika. U časovima depresije i očaja pokušavao je da piše Dostojevskom koji je nekada bio zatvorenik u Sibiru. Verovatno je, očekivao da će veliki Dostojevski koji je i sam prošao pakao tamnice, imati razumevanja za nesrećnog pesnika. Januara 1875. godine izašao je iz zatvora.
I dok autor 'Galantnih svečanosti' i dalje piše, Rembo je zauvek napustio poeziju. Pucanj u Remboa je, ipak, bio pucanj u srce. Verlen i nesrećni život zauvek su potopili kapetana 'Pijanog broda'. Iza njega je ostala legenda o genijalnom dečaku koji je svojom poezijom nadvisio stvaralaštvo mnogih pesnika.
Godine 1881. Verlen je objavio novu knjigu pesama 'Mudrost' koja mu je donela slavu. Istovremeno njegov privatni život je veoma težak. Pokušavao je da nađe zamenu za Remboa u jednom mladom seljaku iz Ardena. Pokušao je da živi od pisanja i izdavanja svojih dela. Svi njegovi pokušaji su bezuspešni i ubrzo je ponovo dospeo u zatvor. Njegov sukob sa majkom završio se burno: udario je majku. Sud ga je osudio na mesec dana zatvora. Verlenov pad je sve teži i teži, dane provodi u kafanama i bolnicama. Jadni Lelian, kako je sebe nazivao, gubio je zdravlje, bistrinu duha, veštinu pisanja. Umro je 1896. godine usamljen i zaboravljen kao i mnogi drugi umetnici.
Zločin i kazna Dostojevskog. Jedan od najvećih pisaca svetske literature Fjodor Dostojevski proveo je četiri godine u tamnici zbog svojih tadašnjih političkih uverenja. Pre nego što je ušao u kružok Petraševskog, bio je član kružoka braće Beketovih. Iz ovog kružoka je izašao početkom 1847. godine kada se kružok rasturio. Iste godine ulazi u kružok Petraševskog koji su sačinjavali pristalice francuskih utopističkih socijalista. Između 1846. i 1849. godine oni su se tajno sastajali u kući M.V. Petraševskog da diskutuju o politici i književnosti. Grupa Petraševskog je uhapšena i njen dvadesetjedan član (uključujući Dostojevskog) bio je osuđen na smrt. Mada su im ove kazne bile kasnije zamenjene kaznama zatvora u različitom trajanju s teškim radom u Sibiru, ovi zatvorenici su bili prinuđeni da prođu kroz sve pripreme za javno pogubljenje. Tek su tada, u poslednjem trenutku, obavešteni da su im životi pošteđeni, zahvaljujući 'carevom beskrajnom milosrđu'.
Sačuvana je sudska izjava Dostojevskog kako je uopšte upoznao Petraševskog. Na pitanje istražnog sudije: 'Kako je došlo do poznanstva sa Petraševskim'? Dostojevski je odgovorio: 'Poznanstvo je bilo slučajno. Bio sam, ako se ne varam, zajedno sa Pleščevim u poslastičarnici na Policijskom mostu i čitao sam novine. Videh, da se Leščev zadržao u rzagovoru sa Petraševskim ali ja nisam zagledao Petraševskog.
Nastaviće se...
