Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosadni feljtoni i zašećerene povesnice
Jedna od ozbiljnih zamerki koja se može uputiti piscima feljtona je da neoprezno prenose shvatanja i predstave našeg vremena u neke davno prohujale epohe. Uz to, kod njih neretko sasvim izostaje takozvana unutrašnja kritika izvora, a, s druge strane, strast za anegdotskim natkriljuje istorijsku istinu
FELJTONI
„Zašto su istorijski feljtoni koji izlaze u dnevnim novinama toliko dosadni?" To pitanje mi je nedavno uputio jedan istinski ljubitelj istorije. Ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostavimo po strani izbor tema, mada bi se i o njemu moglo raspravljati, i okrenemo se sadržajima i, pogotovo, načinu na koji su saopšteni, feljtonima se može uputiti veliki broj primedbi. Neke od tih primedbi zadiru u samu suštinu i, uopšte, dovode u pitanje svrsishodnost objavljivanja jednog dela feljtona koji svakodnevno izlaze u novinama.
U velikom broju slučajeva reč je o potpuno prevaziđenom načinu saopštavanja koje se svodi na besmisleno nabrajanje nebitnih činjenica, tako da posle čitanja čitaocu ništa ne ostane u sećanju. Jer, nema sumnje, važno je da se nešto kaže, ali nije manje važno da se to nešto kaže na izvestan način. Naprotiv, nekada ti feljtoni nisu odmakli dalje od ropskog podražavanja suvoparnih generalštabnih izveštaja u kojima sve vrvi od brojeva jedinica, sekcija, artiljerijskih plotuna, brojeva kota, azimuta. „Previše kostiju, malo mesa", rekao bi jedan francuski istoričar. Sastavljeni tako da se svode na neprozirnu mrežu pozitivističkih činjenica, oni se pretvaraju u svoju suprotnost i postaju neka vrsta antipropagande istorijske nauke.
Da je Dušan poživeo
S druge strane, nekada se radi o tome da naučni tekstovi, koji su poslužili kao predlošci piscima feljtona, nisu pojmovno i jezički prilagođeni žanru dnevnih ili nedeljnih novina, već su u nepromenjenom obliku preneti neposredno iz knjiga, te zbog svoje hermetičnosti ili uske usredsređenosti ne mogu biti zanimljivi široj čitalačkoj publici kojoj bi zapravo trebalo da budu namenjeni. Delotvornost koja se pritom postiže otprilike je jednaka kao i u prethodnom slučaju.
Ozbiljna primedba može se izreći i na činjenicu da u velikom broju slučajeva istorijski likovi u feljtonima nisu prikazani iznijansirano nego su dati crno-belo, dakle uprošćeno i pojednostavljeno. Katkad se stiče utisak da su te povesne ličnosti zastale negde na pola puta između spartanskog junaka Leonide i Ćopićevog Nikoletine Bursaća, pri čemu, ipak, ostaju bliži ovom drugom. U opisivanju vojničke junačnosti, na kojoj se vrlo često istrajava, duh epske poezije razorno potiskuje istorijske činjenice.
Istorijske feljtone neretko pišu ljudi koji nisu istoričari nego amateri koji ne umeju da misle „istorijski". Oni ponekad iskazuju potpuno nerazumevanje istorijskih tokova, pa, recimo, smatraju da bi evropska istorija sasvim drugačije izgledala da je srpski car Stefan Dušan poživeo dvadesetak godina duže. Jedna od ozbiljnih zamerki koja se može uputiti piscima feljtona je da neoprezno prenose shvatanja i predstave našeg vremena u neke davno prohujale epohe. Uz to, kod njih neretko sasvim izostaje takozvana unutrašnja kritika izvora, a, s druge strane, strast za anegdotskim natkriljuje istorijsku istinu, pa nam se podaruje umnogome „zašećerena" povesnica. Ukoliko su dovoljno atraktivne i feljton čine zanimljivijim, rado se poseže sa neproverenim istorijskim činjenicama. A o senzacionalizmu ovoga puta da i ne govorimo.
Feljtoni u novinama nisu otporni ni na neoprostive materijalne greške koje čak i mnogi čitaoci umeju lako da prepoznaju. Tako u jednom od feljtona našeg prestižnog dnevnog lista smo mogli da pročitamo kako je posle Bitke na Marici sluga ubio kralja Vukašina zato što je ovaj usmrtio cara Stefana Uroša. Kada sam ne tako davno čitao te redove nisam mogao da verujem da neko danas, posle više od sto dvadeset godina otkako je to pitanje razrešeno, još uvek veruje u davnašnju zabludu. Jednostavna je činjenica da je Uroš nadživeo svog „ubicu": Vukašin je poginuo u Bici na Marici 26. septembra 1371. godine, dok se sin Stefana Dušana upokojio2. ili 4. decembra 1371. godine. I to se zna i stoji zabeleženo u desetinama knjiga već preko jednog stoleća.
Pučka etimologija
Pisci feljtona su skloni da se u svojim zaključcima koji se tiču pojedinih imena toponima ili etnonima oslanjaju na najprizemniju pučku etimologiju. Tako smo u istom dnevnom listu pre nepune četiri godine mogli da pročitamo kako je Despot Stefan Lazarević podigao manastir da „nama sija", pa su bogomolji dali ime Namasija. Potom su u Srbiju provalili Turci i sa oltara poskidali zlato, a sa zidova sastrugali zlatni prah, tako da naruženi zidovi više nisu sijali. Zbog toga što je narod nevoljno govorio „Ma, ne sija!", manastir su prozvali Manasija. Ove šaljive etimologije, daleke od bilo kakve naučnosti, u najmanju ruku su neozbiljne i ne bi trebalo da im bude mesta u jednom feljtonu.
Pisci feljtona sa istorijskom sadržinom bi morali da imaju osećanje velike odgovornosti jer se njihovi tekstovi štampaju u novinama čiji je tiraž nekoliko desetina hiljada, što znači da se obraćaju ogromnom auditorijumu. Istovremeno, ova činjenica dobija na snazi ukoliko se zna da tiraži knjiga iz istorije retko prelaze brojku hiljadu. Kako bilo, čitajući ih, nevoljno i ne bez gorčine moram da se složim s austrijskim književnikom Karlom Krausom koji je duhovito i domišljato primetio da pisati feljton znači kovrdžati uvojke na ćelavoj glavi.
Radivoj Radić
[objavljeno: 26/01/2008]
