Izvor: Blic, 07.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosadna bečka aristokratija
Dosadna bečka aristokratija
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na kome su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Pobeći će, naime, iz zone sivila i običnosti, iz zone siromaštva; postaće uspešni i, recimo, dovoljno bogati baš na vreme pre starosti i bolesti, pre onog trenutka konačne spoznaje da čoveku zapravo treba veoma malo da bi bio srećan. Jer, biti bogat jedino ima smisla ako čovek može u tom bogatstvu da uživa, da ga koristi i tako svoj život učini lakšim, lepšim i sadržajnijim. Sve ostalo je lišeno smisla i pretvara se u svoju suprotnost: čovek postaje rob onoga što ima, i kao svaki rob služi gospodara. Služi svom kapitalu, svom novcu, svojim nekretninama. Sve to njegovo imanje ga melje, i na kraju, u krajnjem skoru, postaje sličan onoj ogromnoj većini. Jedina razlika je u tome što je možda lepše obučen i što smrt čeka na nekom lepšem i luksuznijem mestu.
Uz Petera sam, dakle, počela da upoznajem baš tu manjinu taj sloj bogatih i uspešnih ljudi. Bogatih novcem i uspešnih kroz novac, i zbog njega. Visoki krugovi bečkog društva, u koje me je Peter uveo, obogatili su moje iskustvo, i neke sam stvari još od tada počela drugačije da shvatam.
Upoznala sam grofove i grofice sa titulama nasleđenim iz doba Dvojne monarhije, mnoge čuvene bečke bankare, uglađene poslovne ljude, direktore i vlasnike firmi, rentijere (možda čak i onog u čijem smo vlasništvu Kovina i ja stanovale) sav taj blazirani, izveštačeni sloj bečke aristokratije i krupnog kapitala. Bili su mi samo u početku interesantni u njihovim smokinzima i dugim balskim haljinama, lakovanim cipelama, sa monoklima i lentama, trbušasti i zadrigli, zarumenjenih lica, na kojima su dominirale zejtinjave oči, sa užagrelim pogledima koji su me odmeravali od glave do pete. I mada sam i garderobom (Peter je, iskreno da kažem, bio izgubio glavu za mnom; njegovi pokloni su bili svakodnevni) i lepotom, a naročito mladošću, bila pravi ukras tih dosadnih druženja (na kojima je sve bilo odglumljeno: i stav, i ponašanje, i osmesi, i razmenjene reči i uverenja), uživajući uz Petera i neku vrstu blagonaklonosti (mada i diskretan podsmeh) njegovog okruženja to mi je uskoro postalo opterećujuće i dosadno. Sve sam češće izbegavala Peterove pozive da se pojavim na takvim mestima, na kojima je on (zbog svog posla, statusa i određene količine moći i uticaja kojim je firma raspolagala) neizostavno morao da bude prisutan. Zato sam, s druge strane, počela sve češće da zalazim u naše kafane u Beču. Tamo sam se osećala daleko prijatnije i bolje nego, recimo, u foajeu bečke Opere, na koktelu posle neke od mnogih premijera. Nekoliko puta se dogodilo da sam baš sa tih raznih nobl mesta (a dva puta pravo iz Opere!), čim me Peter doveze do zgrade, umesto u stan, odlazila u obližnju kafanu, koju je držao naš zemljak Joca. Ne jednom sam i iz škole odlazila pravo u kafanu.
Jednostavno, prijala mi je atmosfera u kafani, ličila je na nešto širi porodični skup, na porodicu u kojoj, doduše, svako pati svoju muku i brine svoju brigu ali ih i deli sa svima onima sa kojima sedi i pije, uz koje se veseli, ili na koje se ljuti.
Kasnije mi je uspelo da i Petera ubedim da se u tim malim kafanama (često ne baš reprezentativnog izgleda) čovek daleko bolje oseća i zabavlja, nego u krtoj atmosferi kristalne dvorane bečkog 'Šeratona', ili u podrumski prohladnim balskim salama starih dvoraca u okolini Beča.
A još kasnije, kada smo Peter i ja već bili počeli da živimo zajedno kod njega (u elitnom bečkom kvartu; 19-ti bickirk je kao naše Dedinje, samo još aristokratskijeg i snobovskijeg izgleda, sa pravim pravcatim dvorcima, kao iz bajki ili filmova, u ogromnim parkovima), vrlo često smo odlazili u kafane. NASTAVIĆE SE
