Izvor: Blic, 24.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri su i loši samuraji
Dobri su i loši samuraji
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin – >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
Kao što sve istorijske priče imaju ponekad i tamniju, na prvi pogled nevidljivu, pozadinu, koja na ceo događaj baca i neku drugačiju sliku, tako i ova priča stara tri veka ima mnogo verzija i objašnjenja, za koje se sigurno ne zna koja su tačna, a koja sačinjena da zamagle pravu istinu. Neki podaci govore da je iza maltretiranja gospodara Asanoa na šogunovom dvoru ustvari stajala zavera nekih članova šogunove vlade, koji su želeli da se domognu zamka i poseda ovog feudalca. Materijalni interes je iznad svega, tvrde neki poznavaoci, pa su ti članovi šogunove vlade potplatili savetnika Kiru da gospodara Asanoa izazove, navede ga na najteži prekršaj i tako im olakša ostvarenje zamisli, jer ne samo da su zamak Ako i posed oko njega bili privlačni, već je Asano posedovao i velika područja pored morske obale, na kojima su vekovima bile najproduktivnije japanske solane. Tako su biznis i prljave igre uništili ne samo jedan život, nego uz njega i nekoliko desetina njih, samo da bi grupa ljudi mogla da se bogati, jer je so, kao i svugde u svetu, i u Japanu neophodna za život. Čak i osnovni japanski začin, soja sos, nemoguće je napraviti bez velike količine soli. Druga jedna teorija kaže da je cela priča ustvari bila obrnuta od one koja je ostala u sećanju generacija. Gospodar Asano, kažu autori te teorije, bio je razmaženi provincijski plemić, svojeglav i uobražen, koji nije hteo da sluša nikoga, pa ni instruktora ceremonija na šogunovom dvoru, koji je, tvrde oni, bio ispravan i dobar čovek. Zbog svoje svojeglavosti gospodar Asano nije slušao ni svog doglavnika Kuranosukea Oišija, koji ga je savetovao da se okane nediscipline, pa su, onda, zbog njegovog prekršaja, stradali i svi njegovi verni samuraji – kaže ta priča. Koliko je istine u tim drugim verzijama, sigurno niko nikada neće utvrditi, ali je okvir povesti o 47 vernih samuraja duboko osnovan u japanskoj srednjevekovnoj tradiciji i postulatima viteštva, koji su u toj ratničkoj zemlji, zbog dugogodišnje izolacije, bili razvijani i doterivani mnogo više i duže nego u Evropi.
Istorija Japana nam daje i druge slične povesti, koje saopštavaju istovetnu poruku, da su čast i obaveze prema ugledu i obrazu nekada važnije od života. Te vrednosti, u to vreme, na kraju krajeva, ali i u kasnijim vremenima, bile su univerzalne. U mnogim zemljama zabeležene su, takođe, priče da su pošteni, moralni i kvalitetni ljudi doživljavali tešku sudbinu, kao žrtve okolnosti ili spletki, koje su im pripremali mnogo manje moralni i časni pojedinci. I to je univerzalno. Sve priče postaju posebno komplikovane kada se u njih umeša vlast i njeni interesi, ovog puta vlast vojnog vladaoca Japana – šoguna. Šoguni su, počev od 11. veka, počeli da lagano, koristeći oružanu silu koja im je stajala na raspolaganju, oduzimaju vlast od cara, a održavanje te vlasti uvek je bilo oslonjeno ne samo na kvalitetne ljude i dobre borce – samuraje, nego i na one loše, ali poslušne pojedince. Apsurdno je, ali je istina i to da najbolji borac mačem u Japanu svih vremena samuraj Musaši Mijamoto ( kraj 16. i početak 17. veka ) do pred kraj života nije mogao da nađe nameštenje ni kod jednog feudalca u Japanu. Čovek koji je mogao da u borbi zameni čitave vojske bio je toliko snažnog i odbojnog karaktera, smatrali su japanski feudalci, da bi im poremetio harmoniju koja treba da vlada u jednoj društvenoj celini, pa i u vlastelinskom zamku, pa su ga, posle prvih divljenja njegovoj veštini, uvek na kraju odbijali. Musaši je lutao Japanom do pred kraj života. Ali, kao što je knjiga »Pet krugova«, o veštini borenja i taktici, koju je Musaši napisao pred smrt, i danas jedno od nezaobilaznih dela iz vojne veštine (pa čak služi i kao priručnik za savremene biznismene), tako je i priča o četrdeset sedam vernih samuraja nezaobilazna tema kada se govori o Japanu, njegovoj istoriji i kulturi.
(Kraj)
