Izvor: Blic, 30.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Divlji koloplet mladosti
Divlji koloplet mladosti
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Šapuće Bukulja. Lagano se budi iz zimskog sna. Uskoro će sve da propupi, olista, procveta. I ova se zima primakla kraju. Sa njom i moja knjiga.
Spojila sam delove svog života (rasute na stotinama ispisanih stranica mojih dnevnika i nekih usputnih ili namernih pribeležaka) u jednu knjigu, vođena mišlju da je pravo vreme, pravi trenutak da vidim tačno: Gde sam? Šta sam? Ko sam ja, zapravo?
Od toga mi neće biti lakše, niti ću postati srećnija nego što mogu biti, ali mi je to bilo potrebno. Potrebno da sebi - iznova proživljavajući svoj život - objasnim zašto sam tu gde sam, i kako sam i zašto dovde došla. I kuda ću, i kako, dalje.
Čitajući Dinovu pesmu i beležeći neka od razmišljanja pri tom čitanju - želela sam da i u njoj potražim putokaz, da mi i ona ukaže na smer kojim bih, možda, mogla da se zaputim. Uskoro da se zaputim. Kad opet, kao i svakog proleća, budu zamirisali jorgovani.
I, pre nego što stavim tačku, poslednju tačku na poslednju rečenicu ove knjige, da kažem da sam do te tačke došla tako kako sam i opisala. Od nje, i posle nje - mnogo je puteva preda mnom. Ali samo je jedan pravi. Znam i koji. Ali to neću sada da kažem. I neću knjigom. Bar ne ovom.
Rodila sam se na dan Svete velikomučenice Anastasije 4. januara 1957. godine, u Nikšiću, u Crnoj Gori, gde su se moji roditelji, vođeni čudnim, i ljudskom umu nespoznatljivim, putevima Gospodnjim, obreli tada - i zadržali se kratko - stigavši da se vrlo brzo posle mog rođenja posvađaju i zauvek razvodom raziđu.
Danas, na Krstovdan, dve hiljade godine posle Hrista, na dan kada počinjem da pišem knjigu o sebi - ne mogu a da svim tim slučajnostima (ako slučajnosti uopšte i postoje!) ne pridam neki viši, nadljudski svakako, a verovatno i nadnaravni, smisao.
Jer, sam dan mog rođenja i njegova zaštitnica, unekoliko su odredili i moj potonji život. Bila sam jedino dete mojih roditelja, dugo očekivana, s mukom začeta i nošena, i mada sam - po očevim rečima - bila plod velike ljubavi, bila mi je, bar što se detinjstva tiče, suđena i velika detinja patnja. I kao što je sveta Anastasija bila ćerka oca paganina i majke hrišćanke, tako sam i ja bila dete u divljem kolopletu mladosti i strasti, iako je, zapravo, njihova međusobna različitost bila tolika da su u jedva čemu uspevali da budu saglasni.
Muke koje sam kao dete imala ne mogu se, naravno, ni vrstom, ni suštinom porediti sa mukama koje je zbog svoje vere pretrpela Anastasija, ali neretko pomislim da sve ono što sam kao dete preživela (a, bogami, i ono što me je kroz život često pratilo) nosi nekakav pečat žrtve, nekog specifičnog mučeništva, dodeljenog meni i samim danom rođenja.
Nasuprot tome, samo ime Svetiteljke, u prevodu sa grčkog na naš jezik znači ozdravljenje, vaskrs, ali i isceljenje, uskrsnuće, pobedu duha i duše, oživljavanje - što mi se klonuloj, umornoj, razočaranoj i prečesto očajnoj takođe često dešavalo u detinjstvu, a još češće kasnije, kada sam shvatila da život u stvari i, pre svega, jeste stalna, a vrlo neizvesna, borba. Već čujem brojne glasove: 'E, kad ona počne da priča o svetosti i da nam drži predavanje o celomudrenom životu...'. I, priznajem, ima istine u tim rečima. Ali, sačekajte, ne sudite olako i brzo. Ja ne hulim, ne poredim se, ne podučavam, daleko od toga. Pa valjda ja najbolje poznajem sebe i znam sve o sebi. Ako nekada, a naročito u mladosti, svojim ponašanjem i nisam bila baš primer na koji bi se trebalo ugledati, dozvolićete da sam bar sada smogla snage da glasno prozovem ondašnju nedostojnost.
Želela sam ovim svojim razmišljanjem da kažem kako je dugo trajalo to moje otkrivanje proste činjenice - da je naš život (već i u času rođenja!) potpuno podređen volji Stvoritelja, potpuno njom određen - i kako On tačno zna koliko ko, i čega, može podneti, pa ga tako i daruje. Ali, da ne idem nepotrebno u širinu.
Rođena sam, pričali su mi, vrlo teško. Jedva. Jedva i preživela. Dakle i tu, odmah na početku - bol i muka, neizvesnost, nesigurnost, grčevita borba, tanka nit o kojoj sve visi, ali koja nekako izdržava. NASTAVIĆE SE
