Izvor: Blic, 10.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatija u lovačkoj kolibi
Diplomatija u lovačkoj kolibi
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Brežnjev ga je video kao nagradu koja se mora oteti upravo od onog kapitalističkog protivnika kome je komunistička ideologija već dodelila ulogu smetlišta istorije. Stoga je njegovo ponašanje često odudaralo od njegove rutinske propovedi o superiornosti komunističkog sistema. Maja 1973. godine Brežnjev me je pozvao u lovačku kolibu Politbiroa u Zavidovu (oko dvadeset milja od Moskve) da pripremim njegovu posetu Sjedinjenim Američkim Državama u junu. Naši dugački dnevni sastanci neizostavno su počinjali Brežnjevljevim krutim insistiranjem da se prema njemu odnosimo kao prema sebi ravnom. Posle prvog dana, svaki sastanak sam počinjao mantrom da će se u svim susretima sa Amerikancima prema Brežnjevu brižljivo postupati kao prema jednakom. Prividno slep za izvestan pokroviteljski ton sadržan u takvom ponavljanom potvrđivanju njegovog statusa, Brežnjev bi ustao sa stolice, prošetao oko stola i zagrlio me. Zato pitanje statusa najpovlaštenije nacije za njega nije bilo obično trgovinsko pregovaranje već testiranje osnovnog stava Amerike prema njegovoj zemlji.
Brežnjev je bio prilično dobro upoznat sa vojnim i ekonomskim pitanjima, mada se retko odvažavao da zastupa nezavisno stanovište. Kad bi iskrsnuo kakav tehnički problem retko bi odgovarao pre no što bi se posavetovao na sovjetskoj strani stola. Kad je zaista nezavisno nastupao, na primer tokom početnih razgovora SALT sa Niksonom na moskovskom samitu 1972. godine, Brežnjev je ubrzo dospevao u takve teštoće da je morao da povlači reč (mukotrpan proces u krajnje hijerarhizovanom sovjetskom sistemu). Njegove misli o geopolitičkim pitanjima nikad nisu bile naročito oštroumne; obično je samo dodavao težinu svog položaja sovjetskom stavu koji je Gromiko bio već uveliko izlagao - mada na živahniji, manje pedantski način. Kao generalni sekretar Brežnjev je imao moć da preseca diplomatske čvorove, pa je to povremeno i činio, najupečatljivije na samitu s Fordom u Vladivostoku novembra 1974. godine kad je, prema Dobrinjinu, nadigrao ministra odbrane Andreja Grečka na telefonskoj liniji s Moskvom. Nasuprot tipičnom sovjetskom pregovaraču, Brežnjev je uspevao da protka raspravu anegdotama različitog stepena finoće, manje ili više povezanim s temom o kojoj se razgovaralo.
Zvanični pregovori odigravali su se u Sobi za sastanke Politbiroa u Kremlju - tamnoj, akustičnoj sali, dugačkoj možda dvadesetak metara, s dugačkim stolom i velikim radnim stolom na kraju koji je, po svoj prilici, bio Brežnjevljev radni kutak. Mikrofoni su bili ugrađeni u sto, po jedan ispred svake stolice; oni nisu samo pojačavali zvuk već su i snimali razgovore Brežnjevljevih sagovornika. To je postalo očigledno kad je sovjetski tehničar pritisnuo pogrešno dugme tako da su svi mogli čuti neke moje opaske došapnute Helmutu Sonenfeldu, savetniku Stejt departmenta, koji je sedeo pored mene. Sasvim razumljivo - ali, sudeći po mom iskustvu, neuobičajeno - Brežnjev je smatrao gubitkom vremena slušanje izlaganja na jeziku koji nije razumeo. Iako su moje napomene bile upućene njemu, dok sam govorio on bi ustao od stola i šetao po sobi, potpisivao papire, telefonirao ili se šalio sa kolegama glasnim pozorišnim šapatom. Kad bih dovršio svoje izlaganje koje je, zapravo, bilo upućeno njegovoj praznoj stolici, Brežnjev bi se vratio za sto i saslušao prevod. Pošto bi mi odgovorio nastavljao je da šeta dok je Viktor Sukhodrev, njegov briljantni prevodilac, prevodio njegova zapažanja na engleski.
Brežnjev nije imao Gromikovljevo strpljenje u iscrpljivanju sagovornika. Nije krio da su mu dugačke tehničke rasprave dosadne. Pre no što bi ponudio ustupke uvek bi obezbedio podrštu Politbiroa. Zato je bilo preporučljivo napraviti radni raspored sastanaka koji su imali za cilj nagodbu s Moskvom, i zato su oni uvek bili prekidani dugim pauzama u vreme zasedanja Politbiroa. Ali, kad bi založio sopstveni ugled, Brežnjev je postao vidno nestrpljiv i insistirao da se što pre dođe do zaključka. Tako je bilo krajem majskog samita u Moskvi 1972. godine, tokom novembarskog samita u Vladivostoku 1974. i, na kraju, tokom priprema za Konferenciju o evropskoj bezbednosti u Helsinkiju u leto 1975. nastaviće se
