Izvor: Blic, 05.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dar, nagrada ili kazna
Dar, nagrada ili kazna
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
U međuvremenu je stigla Kovina. Avgust je bio izuzetno topao, sparan. Dane sam provodila na plažama kraj Ibra. Večeri tu, oko kuće. Retko sam išla u Kraljevo, na korzo. Mog nastavnika matematike više nisam videla.
U Beč sam se, dakle, vraćala kao žena, u telesnom smislu te reči. U duši sam, međutim, u načinu razmišljanja i prihvatanju života i sveta oko sebe - ostala devojčica. Tek nešto starije dete. I danas ponekad prepoznam u nekoj svojoj rečenici ili gestu devojčurak u sebi. Bude mi, priznajem, milo zbog toga. Teško je biti odrastao, svestan svih svojih obaveza, primoran da se ustaljeni oblici ponašanja i kategorije mišljenja poštuju i da se svakodnevno po njima vlada.
Srećom po mene - tu je muzika, pesma. Stalno otvorena vrata, iza kojih počinje moje carstvo, moja uvek uspešna mogućnost bega. Lakše živim sa tim saznanjem da mogu uvek, kada god me do neizdržljivosti nešto zaboli, da prođem kroz ta vrata i da mi odjednom bude lakše. Bol prođe, obzorje se raširi i osvetli, telo odbaci okove datosti, a duša uzleti. Hvala Ti, Gospode, na tom daru, iako ponekad ne znam da li je nagrada ili kazna.
Vratila sam se u Beč. Kovini je nekako uspelo da mi konačno reši status. Dobila sam sva potrebna dokumenta i dozvole, i to je rezultiralo time da sam promenila školu. Pošla sam u školu koju kod nas zovu Pravno-birotehnička ili Srednja upravna, takođe u okviru Simens sistema, a koja je školovala kadrove potrebne njima, ali takvu koja je u svemu bila škola - učionice, klupe, časovi, profesori. Obavezna praksa se nije više određivala u pogonima, već u biroima, kancelarijama Uprave. Tu sam zaista usavršila znanje nemačkog, tako da ga i danas govorim podjednako dobro kao srpski. Naučila sam i mnogo značajnih stvari o načinu poslovanja u Austriji, pa i na Zapadu uopšte, što mi je kasnije ne malo koristilo u životu. Zanimalo me je to, bar u početku, i počela sam bolje da učim.
Što se mog psihološkog stanja tiče - i ono se nekako ustalilo. Postala sam (i samoj sebi primetno) nekako zrelija, manje povredljiva, sigurnija - verovatno očeličena onim što mi se dogodilo, a što sam (već drugačije, kvalitetnije promišljajući) uspela da sebi pojasnim na način da se uz to moglo i moralo živeti.
I mada je malo vremena prošlo, i moja mi je ljubav i sve ono što je za nju bilo vezano, izgledala drugačije. Čak je i njen ključni momenat - moje prvo ljubavno iskustvo - bilo nekako drugačiji, a kako je vreme proticalo dobijao je na nežnosti i nekakvoj čistoti u svojoj suštini. I da konačno završim sa tim: odavde mereno, posle svih iskustava koja su se u meni stekla, a o kojima će tek biti reči - moj nastavnik matematike, moja prva velika ljubav - čini mi se nežna i nestvarna, kao da se nekom drugom dogodila. Ja možda i jesam od samog tog čina očekivala više, ali taj čovek je ipak poštovao moju mladost i moje neznanje. Kada uporedim sve što je kasnije bilo (i kako je bilo) bio je dobar i pažljiv prema meni.
No, vratimo se u Beč. Postala sam, dakle, čvršća, sigurnija, sve ubeđenija u to da je na mnoge stvari moguće uticati i snagom volje, i da ono što nas prevazilazi, što nam se čini kao dato i neizmenljivo - često jeste samo plod naše uobrazilje, naše nemogućnosti da na pravi način sagledamo naše okruženje i sebe i svoju ulogu u njemu.
Tako se, eto, voljom Svevišnjeg dogodilo da se u vreme moje prakse u Upravnoj zgradi Simensa u njoj pojavi i sin vlasnika, Rudolfa - Petera Simens. Bilo je, dakle, zacrtano da se ja nađem tu, a da se on pojavi. Ono ostalo, što se kasnije dogodilo, čini mi se da je potvrda mojih i prethodnih reči; sve ostalo je bio moj i njegov, naš voljni napor, naš trud, naše delovanje - nezavisno od početnog, višim smislom datog, sklopa okolnosti.
Ljubav na prvi pogled, ako nešto takvo postoji (a ka- žu da postoji). NASTAVIĆE SE
