Izvor: Blic, 19.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da sam ga ubila, već bih ga odrobijala
Da sam ga ubila, već bih ga odrobijala
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osamnaest godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Oni su nam govorili svoju sudbinu, a mi je zapisivali kao pouku drugima. Između devet ujutru i dva po podne, 28. jula 1987. Sin, dvadesetšestogodišnjak, jedanaest godina narkoman, i majka, penzionerka, bivši komercijalista, sučeljavali su svoja mišljenja spontano, tako da je bilo vrlo neugodno hvatati delove te žive drame i sabirati ih kao dokaze protiv droge.
Hrabrila nas je predusretljivost majke. Kad smo, dan ranije, zakazivali ovaj susret telefonom, rekla nam je: 'Vi ste prvi koji mi se obraćate zbog mog problema. Ispričaću vam sve, zbog drugih majki. Ne krijem, sve ove godine, da mi je sin narkoman, svugde sam tražila pomoć, ali...'
Sin nas je nevoljno primio: 'Ne možete mi pomoći, niti ja mogu pomoći kome drugom.' Nedugo potom pristao je da nam govori o svom životu 'načelno, bez zalaženja u intimu'.
- Ta deca - tiho je zaustila majka pre nego nam se sin pridružio - koja uzimaju drogu deset i više godina, izgubljeni su ljudi; ne ljudi - njihov razvoj je stao kad su počeli da se drogiraju... Ne verujem da su samo odnosi u porodici uzrok ovom zlu. Mi smo, eto, živeli skladno, na Satelitu, u radničkoj četvrti. Zatim smo se doselili na Liman... Sin mi je bio sportista, plivač. Kad sam primetila da gubi interesovanje za plivanje, da počinje da me laže i dolazi pijan, bilo mi je sumnjivo. Uspeo je da mi taji dva meseca. Zatim sam otkrila da se drogira. Bilo mu je četrnaest godina...
Naočit mladić, kojem je sad dvadeset šesta, pozdravio nas je ne skrivajući nezadovoljstvo što smo tu. Nervozno nam je pokušao sažeti problem:
- Jako dugo se drogiram. Lekari mi ne mogu pomoći. Fizička kriza se preboli, ali šta posle? Psihički momenat je važniji. Svi pominju metadon kao sredstvo za bezbolno spuštanje. Tačno, pomaže... Ali, pitam vas, šta posle?
Zamolili smo ga da se priseti zašto je počeo da uzima drogu, a on gotovo da je rekao: 'Mladost prezire posledice i u tome je njena snaga.'
- Počeo sam sa morfijumom, kokainom, heptanonom, a uzimao sam i heroin, valoron, LSD, sve. Bio sam i na lečenju i u zatvoru. Lečenje mi nije pomoglo. Narkoman je, da se razumemo, apsolutno slaba ličnost. Izolacijom se ništa ne postiže. Dok je u zatvoru, recimo, apstinira. Kad iziđe, prvo mora da se ufiksa, da bi se snašao u svom okruženju!
- Dogodi se da sam 'spušten' fizički. Ali, kad mi zasvetli sijalica: heroin, heroin, heroin - moram ga se domoći.
Poput drugih naših sagovornika, i ovaj tvrdi da bez izuzetnog motiva nema odustajanja od droge, što će reći da bi mu sopstvena porodica i bolji posao (radi već tri godine) osnažili volju da se okane ovakvog života.
Međutim, 'ko smatra da nema volje, očito ima nekakvu veliku volju koja mu smeta'...
Mladić se lečio u Beogradu. O tome kaže: 'Kakvo lečenje! Jasna stvar da sam tamo išao po heptanon. Neznanje tu vlada, zabluđenost. Čak ni moja majka, koja je deceniju uz mene, ne zna mnogo...'
- Ali, sine - uporna je majka - kako da ti se ta lampica, kad se upali, ugasi nečim drugim, a ne heroinom?
- Ničim - odsečan je. - Jedino, nešto da preovlada, da me preokupira... Imam devojku. Ona se ne drogira... - Sa heroinom - priseća se mladić - nema eksperimentisanja. Uzeo sam ga jednom, dvaput, triput, i - gotovo. Metadonsko 'spuštanje' je dobro, efektno. Ali, važno je da to bude dugotrajna terapija. Jer, ako mi je droga u glavi, naći ću je, ma po koju cenu. Širom zemlje ljudi trguju, bogate se. Heroin će uvek stići, uprkos budnosti. Treba nešto unutra menjati, u odnosu, tretmanu. Da postoji stacionar gde ću popiti svoju terapiju, ne bih kupovao heroin sa rizikom da je nečist. nastaviće se
