Izvor: Danas, 21.Avg.2014, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek koji je sam uspeo
Kapitalizam je oduvek igrao na kartu našeg osećanja nedostatnosti, kao i na predstavu o tome da smo slobodni da odlučujemo o putu kojim ćemo ubuduće krenuti i tako poboljšati svoj život.
Renata Salecl: TIRANIJA IZBORA (3)
Renata Salecl, čuvena profesorka vodećih britanskih univerziteta, u izvrsno napisanoj knjizi Tiranija izbora pokazuje kako je izbor postao ključno obeležje modernog života: od supermarketa do identiteta, od porodice od politike, od kulture >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << do interneta, od privatnosti do knjiga za samopomoć, od vlastitog životnog stila do opsesije životima slavnih. Tiranija izbora prevedena je na više od deset svetskih jezika kod nas ju je objavio Arhipelag.
Počev od kasnog sedamnaestog veka, projekat prosvetiteljstva je propagirao ideju izbora: udarajući temelje našim savremenim predstavama političke slobode, odnosa između tela i duha, voljenog i onog koji voli, deteta i roditelja. A kapitalizam je, naravno, ohrabrivao ne samo ideju potrošačkog izbora već i ideologiju čoveka koji je sam uspeo, što je omogućilo pojedincu da počne sagledavati svoj život kao niz opcija i mogućih preobražaja.
Ideja izbora se u ovom kontekstu prvi put pojavila u vidu pokušaja da se ideja maksimalnog iskorišćavanja profesionalnog života pojedinca poveže s verovanjem u verske ideje. U Britaniji s početka sedamnaestog veka već su postojale knjige koje su pružale savete o tome kako ponajbolje iskoristiti svoje sposobnosti i postati bogat i uspešan istovremeno služeći Hristu i ispunjavajući korisnu ulogu u zajednici. Međutim, izraz „čovek koji je sam uspeo“ obično se pripisuje Henriju Kleju, koji je zaista sam uspeo i postao jedan od vodećih američkih industrijalaca ranog doba. (Da ironija bude veća, Klej je takođe bio zagovornik takozvanog „američkog sistema“, mehanizma planske ekonomije u kojem su, kako vele njegovi kritičari, pojedinačni radnici svedeni na nivo istreniranih majmuna.) Bendžamin Franklin je takođe negovao ideju čoveka koji je sam uspeo: isticao je da su najuspešniji ljudi tokom istorije bili skromnog porekla i često samouki. Te ljude je krasila sposobnost da se uzdignu iznad životnih teškoća, da zgrabe svaku priliku koja im se pruža u potrazi za nekim časnim i dostojnim ciljem. U osnovi ideala čoveka koji je sam uspeo počivalo je uverenje da je bogaćenje prirodan rezultat čovekovog ostvarivanja svoje lične i osobene darovitosti. „Nijedan čovek ne može dostojno služiti svom unutrašnjem geniju“, pisao je Emerson, „ukoliko od sveta ne zahteva više od običnog preživljavanja.“
Američki san osamnaestog veka o čoveku koji je sam uspeo pružio je osnovu za čuvene priče „od prosjaka do bogataša“ Horejšija Aldžera u drugoj polovini devetnaestog veka, u kojima se čistači cipela, torbari, ulični zabavljači i ostali iz redova sirotinje uzdižu do ugleda srednje klase. Ovde „sam uspeti“ znači popeti se uz lestvicu uspeha. Iznad svega, čovek koji je sam uspeo nezavisan je od društvenih ograničenja. Čistom odlučnošću i napornim radom on se mogao uzdići iznad društvenih i ekonomskih uslova u kojima je rođen. On se svetu suprotstavlja osvajačkom voljom, a prepreke samo pomažu u njegovom oblikovanju. Suočavajući se i obračunavajući se s nedaćama na junački način, čovek može postati istinski osvajač, samog sebe a i celog sveta.
Dugotrajna rasprava, nerešena i do danas, o tome šta država duguje svojim građanima i šta ti građani duguju jedni drugima, doživela je vrhunac u devetnaestom veku. Pitanje je bilo da li je pojedinac obavezan da uzme u obzir dobrobit drugih ili njegovoj ambiciji treba pustiti sasvim na volju. Dok su kritičari „laissez-faire“ pristupa insistirali na regulativnom zakonodavstvu i aktivnom uplivu države u ekonomske poslove, branioci slobodne trgovine su se držali uverenja da dobre namere, lično poštenje i univerzalni zakoni moralne odmazde obezbeđuju dovoljnu zaštitu. Neke knjige o samopomoći s kraja devetnaestog veka, koji su i dalje nosile snažan verski ton, isticale su da čoveku koji je sam uspeo trebaju dodatne moralne rezerve, te da je njegov uspeh dokaz da je on te rezerve našao i iskoristio. Takve knjige su takođe naglašavale odgovornost poslovnog čoveka za dobrobit njegovih bližnjih i odbacivale gledište da izuzetan uspeh jednog čoveka verovatno podrazumeva neuspeh mnogih drugih. Za optimiste je tako svaka pobeda značila utiranje puta novim pobedama dokle god ste pošteni u svom poslovanju.
Međutim, hrišćanske knjige za samopomoć koje su pratile kalvinističku liniju nastojale su da čitaoce pomire s njihovom sudbinom u životu: baš kao što je broj mesta u raju ograničen, isto tako je nemoguće da svako uživa u ovozemaljskom uspehu. Postoje dobitnici i gubitnici, ali uistinu ljudi se ne sukobljavaju jedni s drugima; oni su, zapravo, u neprestanoj borbi sa sopstvenim nižim bićem.
Nastavlja se
