Izvor: Blic, 13.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čist prodavac, čist kriminalac
Čist prodavac, čist kriminalac
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Da čuvam zdravlje? Zašto? Ne treba mi. Kada mi bude potrebno, čuvaću ga. Kada budem morao novac da trošim na svoje dete, neću imati za drogu.
Onda, u trenutku, naš sagovornik više nije siguran:
- Ko zna, možda i neću moći da prestanem. Evo, jutros sam uzeo heroin. Jedan gram se u gradu može naći za šest miliona. Od toga imam do sedam 'fikseva'. A bude dana kad svaka dva sata uzimam drogu. Uostalom - dodaje - nikad zauvek neću ostaviti. 'Vikendaški' bih to radio do smrti...
Neće hteti, ili neće moći ostaviti? Ako 'neće hteti', to je zato što mu je lepo. A svom sinu, ipak, ne bi priuštio ni sekund takvog zadovoljstva.
- Svoje dete bih sigurno sprečio. Zakrvio bih, ako treba, s njim. Ne bi me moglo lagati. Ja sam moju majku lagao. Ona je prostodušna žena, sa sela, izuzetno dobra, prirodno bistra. Nekoliko godina sam od nje tajio šta radim. A onda je, jednom, slučajno otkrila. Nije htela da kaže, da me napada. Došao sam jedne noći kući po pribor, ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio.
- Šta tražiš? - pitala me je.
- Šta te se tiče! - odgovorio sam i nastavio da preturam po stvarima.- To što tražiš, nećeš naći - rekla je najzad strpljivo.
Zaista nisam našao. Ne te noći. Kasnije, među njenim stvarima, vidim moju iglu. Nekoliko dana je znala i ćutala. Veoma smo dobri drugovi i teško mi je da je lažem. Sve sam joj ispričao. Plakala je. Obećao sam da neću više, da bih je umirio.
Bolest zavisnosti od droga nema za posledicu samo izneveravanje bliske osobe. Ili, neka se to uklopi u sistematizaciju problema našeg sagovornika, pa neka se zove 'zdravlje', i 'nezavisnost', i 'slobodna volja'. Neka je on, po 'slobodnoj volji', dakle - obio apoteku. Neka je, 'zdrav', u drugom navratu, obišao sa svojim drugovima gotovo sve vojvođanske apoteke sa hrpom recepata i opskrbio se heptanonom za mesec dana unapred. Neka, 'nezavisan', preprodaje drogu, da bi 'obrnuo' novac, koji mu je neprestano potreban, jer, kako reče, da mu je i po pet miliona na dan, sve bi dao za isto. Ne zarađuje za drugo, niti ga zanima.
- U Holandiji, gde je mnogo više narkomana, organizovali su to ovako: ambulantna kola svakog dana dođu na određeno mesto i narkomanima (koji su evidentirani, imaju svoje kartone) bolničar deli metadon (heptanon). Da je tako kod nas (pa neka se metadon razmuti u čaši soka kako bi se sprečila mogućnost uzimanja s drugim ciljem), što se mene tiče, policija bi u gradu imala jednog manje. Progutam svoju terapiju i ne zanimaju me ni apoteke, ni preprodaja. Bilo bi manje krivičnih dela.
- Hiljadu devetsto osamdesete i osamdeset prve godine novosadsko tržište je obilovalo drogama. Nije se bilo teško domoći prvoklasnog heroina. Imao ga je, eto, i moj sused... A bio sam i mlađi, skloniji svemu...
- Do pre, recimo, pet-šest godina, u gradu nas je bilo desetak narkomana, iz moje generacije i starijih. A sada, sada ih je mnogo. Ne bih zaista mogao da procenim koliko, ali mnogo, čini mi se. Mlađi su, uglavnom ih ne poznajem.
M. K. nam se žali na smanjenu mogućnost samokontrole. Dovija se, izbegava da nekoliko sati ima 'rupu u mozgu'.
- To regulišem odbirom droge. Eto, vi ne možete primetiti da sam sada pod heroinom. Ali, nameravam da opet kriziram ovih dana, da se odmorim malo...
- Što se devojaka tiče, izuzev jedne koja je to činila pre poznanstva sa mnom, nijedna se, da znam, nije drogirala. Dve su me spopadale da im dam drogu, ali nisam hteo. S druge strane, ne volim ni da one mene 'spasavaju'. Istina, preprodavao sam drogu, ali je nikom nisam dao prvi put. Jednom je jedan moj drug dao našoj zajedničkoj poznanici (kojoj nije bilo prvi put, ali je, ipak, bila na početku). Nije smeo to da učini preda mnom. Kad sam saznao, posvađali smo se... A 'čist preprodavac' je, po meni, čist kriminalac. nastaviće se
