Izvor: Danas, 10.Jun.2015, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Celetoidi žrtvuju individualnost
Nisu svi celetoidi na početku neproduktivni, međutim, pod uticajem potrošačke kulture i tržišno usmerenih medija i oni vremenom poprimaju neproduktivnost u socijalnom odnošenju u smislu mazohizma i destruktivnosti. Vrlina je, po Spinozi, ostati slobodan i istrajan u realizovanju potencijala specifičnih za čoveka. Celetoidi, da bi što duže medijski opstali, žrtvuju svoju individualnost i posebnost i bivaju onakvim kakvi drugi od njih očekuju.
Neminovno, osećanja koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << prate ovakvu situaciju su strah i nemoć koji se kompenzuju u potčinjavanju ili saobražavanju sa snagom izvan njih samih. Posledice neproduktivne ljubavi i mišljenja, odnosno neproduktivnog karaktera, kod celetoida su pseudoidentitet, izražen kroz formu narcizma, i pseudosloboda, izražena kroz mehanizme bekstva od slobode. Strasti imaju unutrašnju dinamiku i zato nikakav sistem potčinjavanja ili dominacije nije dovoljan da proizvede osećanje zadovoljstva identiteta i jedinstva. Krajnji rezultat je poraz, jer dok, sa jedne strane, strasti teže postizanju osećanja jedinstva, sa druge, one uništavaju osećanje integriteta. Postoji samo jedna strast koja može zadovoljiti potrebu za osećanjem jedinstva sa svetom, a u isto vreme podsticati osećanje individualnosti i integriteta - ljubav. LJubav kao jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, pod uslovom da se zadrži odvojenost i posebnost ličnog ja osobe.
Najočiglednija promena nastala između devetnaestog i dvadesetog veka jeste promena u tehnici, povećana upotreba parne mašine, zapaljivog motora, elektriciteta i početak upotrebe atomske energije. Tehničke promene u načinu proizvodnje rezultat su akumulacije kapitala. Kao što je Rajt Mils sažeto istakao: "Sve manje individua rukuje stvarima, sve više upravlja ljudima i simbolima". Druga osnovna promena kapitalizma dvadesetog veka bila je masovna proizvodnja i masovna potrošnja. Ono što je dovelo do kulture spektakla, potrošnje i hedonističkomaterijalističke vrednosne orijentacije današnjeg čoveka, svakako je započelo početkom dvadesetog veka sa čudesnom i raznovrsnom proizvodnjom. Upravo taj momenat magične proizvodnje i magične potrošnje doveo je do onoga što se danas zove kult novca. U dvadesetom veku on je bio izraz stečenih sloboda i poboljšanja položaja radničke klase, modernom čoveku on je stecište sigurnosti.
Društveni karakter kapitalizma dvadesetog veka, koji se dobrim delom zadržao i danas, ogleda se kroz ljude koji lako sarađuju u velikim grupama, koji žele da troše sve više, čiji je ukus standardizovan, lako usmeravan i predvidiv. Potrebni su bili ljudi nezavisni od autoriteta, slobodni, ali ipak spremni da se njima upravlja, da rade šta im se kaže i da se uklope u ekonomsku mašinu bez suprotstavljanja. Formirana je osoba koja treba da bude nezavisna i slobodnog duha, ali i spremna da se njome komanduje. Ovo je doprinelo da se čovek današnjice oseća konfuznim i uplašenim, bez jasnih smernica kako da taj paradoksalni ideal postigne. Jedino moguće snalaženje u datom trenutku bilo je da se utopi u neku silu izvan njega, koja svojom snagom može da mu pruži utočište i sigurnost. Ovaj postupak imao je u datom momentu svoju funkcionalnost jer je pomagao pojedincu da ne skrene s uma sa tako oprečno postavljenim društvenim zahtevima. Našao je utočište u sistemima poput društvenih grupa, javnom mnjenju, masmedijima, uspehu, moći i novcu. Ono što pojedinac nije očekivao jeste da je vremenom izgubio svoju individualnost i slobodu, jer više nije bio čovek za sebe, već čovek u službi snaga čiji je izvor moći van njega samog. Od tih snaga je zavisio, bio u simbiotskim odnosima koji osiromašuju njegovo lično ja i integritet. Njegov identitet je postao pseudoidentitet a njegova sloboda pseudosloboda.
Nastavlja se
