Izvor: Blic, 21.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Carstvo usamljenosti
Carstvo usamljenosti
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
U svih pet priča postoji neki stranac, što ne čudi, budući da se voli uvek ono što je strano, jedinstveno, osoba koja se razlikuje od svih, ali se potom to što plaši pretvara u nešto prisno. U prošlosti je ono od čega su se ljubavnici verovatno najviše bojali bila usamljenost, no sada čak i više brine zarobljenost u statičnoj vezi. Žeđ za novim iskustvima, za nepoznatim, za strancima veća je no ikad. Spajanje dvoje prognanika da bi se stvorila sigurna, samodovoljna porodica nije više dovoljno. Moderno iskušenje jeste opsežnija kreativnost. Opčinjenost onim što je strano jeste, kao u igri, korak ka kreativnosti.
Kroz veći deo istorije ljubav je smatrana nečim što pojedinca i društvo prisiljava na stabilnost, a stabilnost je obično cenjena više nego sloboda. Pedesetih godina dvadesetog veka još uvek je samo četvrtina zaručenih američkih parova govorila da je zaslepljena ljubavlju, a u Francuskoj je manje od trećine žena tvrdilo da je iskusilo grand amour. Četrdeset godina kasnije polovina Francuskinja se žalila da njihovi muškarci nisu dovoljno romantični i priželjkivala da im barem češće govore 'volim te'. Njihovo opšte uverenje jeste da moderni život čini ljubavne strasti težim nego što su bile u prošlosti, ali da zlatno doba nikad nije postojalo. U očajanju mnoge od njih kažu da gaje više strasti prema životinjama ili sportu nego prema ljudima. U Rusiji, u osvit glasnosti, čak i među tek venčanima ljubav je zauzela jedva peto mesto na listi trinaest razloga za venčavanje. To znači da je strast umetnost kojom ljudi tek treba da ovladaju, da je ljubav jedna nedovršena revolucija.
Za oko pet vekova u Evropi su odjeknula poglavito dva od svih akorda arapske ljubavi – idealizacija žene i stapanje duša ljubavnika – od kojih nijedna ne može da zadovolji žudnju onih čija je ambicija da razumeju svoje partnere onakvim kakvi oni jesu i da nastave da postoje kao manje ili više samostalna bića. Idealizacija je, kako izgleda, nekad bila viteški odgovor na nepostojanost strasti, a stapanje je ponudilo romantično rešenje za usamljenost. U oba slučaja ljubav se koristila kao lek, pošto je svet prolazio kroz licemernu fazu istorije, kojom je gospodario osećaj grešnosti, krivice ili srama i neprestane žalbe da su ljudi nepodobni, nesposobni da dosegnu božansku savršenost. Ljubav, u njihovim pokušajima da se bolje osećaju, nije delovala ni gore ni bolje nego drugi vidovi narodne medicine. Posle svih tih eksperimenata sa strašću kroz vekove ona je ostala prolazna kao i uvek, dok je usamljenost nastavila da širi svoje carstvo.
Za Mandarin, izbor u traženju alternative za ideju njenih roditelja o ljubavi nije ograničen na povratak na 'romantično'. Sociolozi koji ispituju obrazovane devojke kao što je ona ne mogu da zamisle neku drugu reč koja bi potpunije izrazila njihovu žudnju za bekstvom od cinizma, njihovu želju za nečim višim od pukog zadovoljenja, višim od uravnoteženog života, povremeno začinjenog ljutim, erotičnim sosom. Međutim, kad te devojke kažu 'hoćemo da učinimo život lepšim' i kad ljubav uvrste u umetnosti, njih ne zanima umetnost podražavanja. Nije dovoljno naprosto predstaviti prošlost, kad se zna kako je prošla stvarnost bila strašna. One bi želele da izmisle novu umetnost voljenja, a ima i mnogo prethodnika koji pokazuju da je to moguće izvesti.
Ipak, svaki izum zahteva nove sastojke ili barem oslobađanje od nekih starih. Najizanđalije uverenje, spremno za otpad, jeste to da parovi mogu da se oslone samo na sebe. Ono je isto tako neosnovano kao i uverenje da moderno društvo osuđuje pojedince na usamljenost. Sada kad se dečaci i devojčice školuju zajedno i u školama sklapaju prijateljstva kakva ranije nisu postojala među polovima, ljubav može da uzme nova obličja. Kakva bi mogla da budu ta nova obličja postaće jasno kad se jedna po jedna budu ispitale mogućnosti drukčijih strasti.
Nastaviće se...
