Izvor: Blic, 18.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bube i konji u Zalivskom ratu
Bube i konji u Zalivskom ratu
Životni put Kolina Pauela predstavlja amarički nacionalni mit. Rođen je 5. aprila 1937. godine u Njujorku, školu rezervnih oficira započinje tokom studija geologije na državnom univerzitetu, nakon čega se opredeljuje za vojnu karijeru. Učestvuje u Vijetnamskom ratu, a potom postaje najmlađi general američke vojske i najmlađi načelnik generalštaba 1989. godine. Prvi je Afroamerikanac na ovom položaju u istoriji Amerike. Jedan je od arhitekata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pustinjske oluje, a danas je državni sekretar. Donosimo najzanimljivje fragmente iz biografije Pauela Kolina koju je napisao majstor ovog žanra Džozef E. Persiko, a objavila beogradska izdavačka kuća BMG.
Kada je usvojena Rezolucija 678, veličanstvena koalicija je spojena, uglavnom telefonskim putem iz Ovalnog kabineta. Trinaest članica NATO-a učestvovalo je u multinacionalnim snagama, uključujući veliki kontingent iz Velike Britanije i Francuske. Skoro sve Arapske nacije su se priključile. Egipat i Sirija su zajedno poslali 50 000 vojnika. Zemlje koje su tek izašle iz Sovjetskog Saveza pojavile su se u koaliciji, uključujući Čehoslovačku, Poljsku i Bugarsku. Siromašne zemlje, kao Bangladeš, Senegal, Somalija i Zair, priložile su ono što su mogle. Ljudsku silu, naoružanje i sredstva priložilo je trideset pet zemalja. Ukupno 200 000 vojnika koalicije raspoređeno je porede američkih vojnika.
Rezolucija Ujedinjenih nacija jasno je označila da zadatak ima za cilj oslobođenje Kuvajta. Koliko god mi prezirali Sadama i ono što je uradio, Sjedinjene Države nisu imale poriv da razbijaju njegovu zemlju. Prethodnih deset godina za nas je Iran, a ne Irak bio zalivski osvetnik. Mi smo prosto želeli da Irak nastavi da bude pretnja i protivteža Iranu. Naši arapski saveznici nikada nisu imali nameru da posegnu iza Kuvajta. Saudijska Arabija nije želela na severu šiitski režim koji se odvojio na jugu Iraka. Turci nisu želeli probleme sa Kurdima koji su se odvojili na severu Iraka. Takođe smo znali da je samo manje od pola iračke vojske u Kuvajtu. Ostatak je bio u Iraku, potreban za očuvanje unutrašnjeg reda i za eventualno odbijanje napada neprijateljskog Irana. Na sastancima kojima sam prisustvovao nije bilo razmatrano kako da se raskomada Irak, osvoji Bagdad ili promeni iračka vlada. Nadali smo se da Sadam neće preživeti nadolazeću žestinu, ali njegova eliminacija nije bila jedan od utvrđenih ciljeva. Ono čemu smo se iskreno nadali u posleratom Zalivu, bilo je da Irak ostane jak, ali bez Sadama. Ujedinjene nacije dale su nam direktivu, a Predsednik je imao nameru da se njih drži.
Ispod površine dramatičnog pripremanja za rat, dešavale su se i bizarne stvari. Na primer, kakve veze ima jedan konj iz Minesote sa našom mobilizacijom u Persijskom zalivu? Ono što je bilo nepredvodivo u ovom konfliktu bilo je pitanje da li će Iračani upotrebiti biološko oružje. Postavio sam brigadnog generala Džon Džampera da ispita našu odbranu od hemijskog i biološkog oružja. Džamper je bio na čelu tima kome je nadenuto šaljivo ime 'Bube i gasovi'. Jedno od bioloških sredstava koje smo verovali da imaju Iračani bilo je botulinum toksin, koji je među najsmrtonosnijim otrovima za čoveka. Jedini način da se neutrališe njegovo smrtonosno paralitično dejstvo bilo je pomoću antitela koja proizvodi jedan stari konj po imenu Prvi let, koji se nalazi u veterinarskom koledžu Univerziteta u Minesoti. Prvi let je proizveo do sada nekih 300 litara plazme antitela, što je herojski poduhvat, ali kap u moru kada se uzme u obzir broj vojnika kojima treba ubrizgati antitela (skoro pola miliona ljudi). Džoni Džamper i njegov tim regrutovali su sto drugih konja koji će proizvoditi antitela protiv botulinum toksina, da bi se Prvi let malo odmorio.
Na našem putu prevazilazili smo razne prepreke. Na početku priprema, Saudijci su jednostavno najavili da neće dozvoliti novinarima da dođu u njihovu zemlju. Mi smo znali da to neće biti moguće. Ne možete poslati blizu pola miliona Amerikanaca i još na hiljade pripadnika drugih zemalja preko pola sveta, pripremati ih za veliki rat, a onda uvesti zabranu za vesti. Preklinjali smo Saudijce da izdaju vize za novinare. Jedva su pustili šačicu dopisnika. Objavljeni su povoljni članci. Onda su Saudijci verovatno promenili mišljenje i otovrili kapije za novinare, što je kasnije postalo glavobolja za Normana Švarckopfa. Nastala je novinarska gužva sa oko 2500 akreditovanih dopisnika.
nastaviće se
