Izvor: Blic, 03.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Broz očarao Čerčila
Broz očarao Čerčila
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
U znak zahvalnosti za ovu izdaju, Rusi, koji su postali boljševici, preobratili su u svoju revolucionarnu doktrinu ovog inteligentnog i ambicioznog dezertera koji nije tražio ništa drugo već samo da im se dopadne. Kao komunista, Broz je bez sumnje proučio istoriju južnih Slovena i shvatio da hrabrošću, smelošću i lukavstvom jedan prekaljeni karakter može uspeti isto tako dobro kao Karađorđe i Miloš. Bilo je dovoljno da znalački izabere svoj tabor, da bude spreman da ponovo dođe do svoje slobode, najzad da stekne vlast. Stvarno, ako vrednost Josipa Broza ne bi objektivno mogla biti osporena, opet se ne bi moglo ni poreći da njegov patriotizam nije bio sasvim nepristrasan.
Pukovnik Mihajlović, sa svoje strane, nije imao nikakvu ličnu ambiciju. Veran svome kralju i svojoj zemlji, on je uostalom, prvi organizovao oslobodilačku borbu. Počev od meseca maja 1941. godine njegovi borci, četnici, krenuli su u napad. Naizmenično su vršili sabotaže i napade na okupatorske trupe. Širom cele teritorije Stare Srbije, svoje zemlje, četnici, regrutovani uglavnom od vojnog i administrativnog kadra stare kraljevine i naročito srpskog porekla, razvili su krvavu gerilu koja je povukla za sobom surove nemačke odmazde.
Komunisti Josipa Broza otpočeli su borbu za oslobođenje tek u julu 1941, tj. posle upada Hitlerove Nemačke u SSSR. Broz, veran pobornik Kominterne, pozvao je tada Jugoslovene u borbu protiv okupatora. Pošto je postao 'Tito', vođa komunističke borbe otpora bio je aktivan borac, hrabar i odličan taktičar. Autoritativan, mrzeo je nagodbe i ustupke, izdavao se javno za jedinog verodostojnog rukovodioca narodnooslobodilačkog pokreta - ponešto prebrzo zaboravljajući da je svoju akciju započeo tek posle 22. juna 1941. - i odbio da prizna bilo čiju vlast iznad svoje. Čak i ne spominjući kralja, gordo ga ignorišući, niti jugoslovensku vladu u izbeglištvu koja ga uopšte nije interesovala, pokazao je dosta brzo, iako pre svega pred svojim ruskim gospodarima, sklonost ka nezavisnosti u odnosu na Moskvu. Ovaj stav je očarao Čerčila, a izuzetno razdražio Staljina, koji je, ne zavaravajući se, shvatio da njegov bivši opunomoćenik ubuduće igra na svoju ličnu kartu.
Bilo kako bilo, Tito je vodio partizanski rat koji je impresionirao ceo svet svojom uspešnošću. Sami Englezi, koji su međutim, prihvatili u Londonu Petra II kao šefa države i koji su 6. septembra 1941. za kraljev osamnaesti rođendan organizovali službu zahvalnosti Bogu u katedrali Svetog Pavla, morali su se saglasiti da je na terenu u Jugoslaviji Tito taj koji vodi glavnu reč. Ovo mišljenje se potvrdilo tokom cele 1942, dok su u London stizale glasine koje su ukazivale da je bilo više sporazuma četničkih boraca otpora sa okupatorskim trupama. Posebno se tvrdilo da su zbog mržnje prema komunistima Mihajlovićevi ljudi prodavali Nemcima Titove partizane. Osnovane ili ne, u svakom slučaju naizgled verodostojne, ove optužbe, dodate uspesima koje je Tito postigao na vojnom planu, uništile su reputaciju kraljevih boraca za oslobođenje. Šestog juna 1943. britanski glavni štab doneo je strogi sud o četnicima: 'Očigledno je, prema obaveštenjima kojima raspolaže ministarstvo rata, da su se četnici nepopravljivo kompromitovali svojim odnosima sa Osovinom u Hercegovini i Crnoj Gori. U toku nedavnih borbi u ovoj poslednjoj oblasti, dobro organizovani partizani su, pre nego četnici, zaustavili snage Osovine'.
Engleska napušta kralja. U ovom grubom stavu ima nečega što liči na onu izreku: 'Ko želi da udavi svoga psa, optužuje ga za besnilo'. Da su kraljeve pristalice počinile neke greške, da su njihove metode u borbi imale umerene uspehe, da su neki od njih bili kolaboracionisti, teško je osporiti. Da li je zbog toga trebalo osuditi u celini ceo oslobodilački pokret Draže Mihajlovića, i da li je zaista bilo neophodno da se Titovi partizani predstave kao borci za slobodu potpuno čistih ruku? To u svakom slučaju nije bilo Staljinovo mišljenje i on se na Konferenciji u Teheranu održanoj u novembru i decembru 1943. pokazao veoma ljut na pohvale zapadnih saveznika upućene Titu.
Nastaviće se...
