Izvor: Blic, 21.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borbe u Kirinoj rezidenciji
Borbe u Kirinoj rezidenciji
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin – >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
U zoru jedanaestog decembra 1702. godine sneg se zabeleo na ulicama šogunovog grada Edoa, a četrdeset sedmorica osvetnika počela su da se okupljaju u kući ljudi koji su ih podržavali. Do tada je oružje i oklopi, sve što im je bilo potrebno, bilo sakupljeno na tom mestu,a oni svi uspeli su da se okupe a da ne budu primećeni. Kuranosuke Oiši je svima pokazao crtež na kome je bio prikazan raspored prostorija Kirine kuće i izneo im plan za napad. Jednu grupu od otprilike polovine ljudi, predvodiće njegov sin Ćikara, koga će štititi iskusni samuraj Ćiuzaemon Jošida, a drugu, manju, predvodiće on sam - Oiši. Desetak ljudi će biti postavljeni na svim uglovima oko Kirine kuće i sa strelama zapetim u lukovima čekaće da zaustave eventualne begunce, koji bi mogli da dovedu pomoć. Napad će početi kada Oiši zalupa u bubanj. Samo još nije bio određen dan za napad, a dotle, trebalo je da svi miruju i pripremaju se i dalje. Jedino uputstvo koje je Oiši svojim ljudima dao je bilo to da treba da se bore časno protiv Kirinih ljudi, a da oružje ne upotrebe protiv žena i drugih nemoćnih stanovnika njegove kuće. Još od ranije Oiši je imao spisak svih onih koji su bili u Kirinoj rezidenciji i znao imena deset samuraja koji su bili ostali kao Kirini pratioci. Među njima su bila trojica koji su bili odlični mačevaoci. Kada je četrnaestog pao novi sneg i skoro zatrpao kuće i ulice grada Edoa, Oiši je objavio da je došao trenutak. Nenavikli na toliko veliku hladnoću, građani Edoa bili su se zavukli u kuće veoma rano, patrola šogunovih vojnika i policajaca bilo je veoma malo, pa su uslovi za napad bili idealni. Samuraji su krenuli prema Kirinoj kući, obučeni u istovetnu odeću, na kojoj se jasno video grb porodice Asano. Jedan od njih imao je spreman veliki plakat, koji će biti zakačen na zid Kirine kuće, kako bi svim namernicima objasnio njihovu nameru. Kada su se približili kući, Oiši je u okolne rezidencije poslao svoje ljude, da vlasnicima saopšte da su došli sa namerom da ubiju Kiru i da napad na njegovu kuću nije razbojništvo, već čin osvete. Kira je bio omrznut u celom Edou, a zbog arogancije, mrzeli su ga i u najbližem komšiluku, pa su se ljudi, prvo uplašeni pojavom tolikog broja naoružanih ljudi ispred njihovih kuća, obradovali. Većina je pozivala Oišija i njegove samuraje da se pre napada odmore kod njih, da se ogreju i malo počaste. Uprkos strogim zakonima, čin osvete i dalje je imao oreol časnog dela, pa su većina stanovnika kuća Kirine okoline bili srećni što uopšte imaju priliku da razgovaraju sa ovim ljudima, koji su odlučno krenuli u nešto što je ne samo častan, nego i samoubilački čin.
Ali, Oišijevi ljudi odbijali su sve pozive i domaćine kuća samo molili da ostanu neutralni. Jedna grupa samuraja otišla je na glavni ulaz u kuću, a druga na zadnju kapiju. Dvojica samuraja iz grupe koju je predvodio mladi Ćikara uspeli su da se popnu na kapiju, skoče u dvorište i kapiju otvore svojim drugovima. Kirini čuvari bili su u to vreme zaspali u čuvarskoj kućici. Pošto kapija nije htela da se širom otvori, jedan od samuraja razbio je rezu koja je smetala velikim maljem, a na te zvuke Kuranosuke Oiši zalupao je u bubanj, dajući znak za opšti napad. Tek na zvuke bubnjeva nekoliko Kirinih ljudi izletelo je u dvorište i sukobilo se sa samurajima gospodara Asanoa. »Predajte se, predajte se, mi samo tražimo vašeg gospodara Kiru«, uzvikivali su, ali Kirini ljudi nisu nameravali da se predaju bez borbe. Nastao je žestoki okršaj, na čijem samom početku zamalo da strada mladi Ćikara, koji je želeo da se dokaže u toj svojoj prvoj borbi.
Žestoki napad jednog protivnika naterao ga je da poklekne i sklizne u ribnjak u vrtu, ali je uspeo da izbegne udarac mača, povrati se i rani protivnika. Dok su se neki od samuraja borili sa braniocima u vrtu, neki od njih, predvođeni Oišijem , uspeli su već da uđu u kuću i počeli da prodiru prema odajama u kojima se znalo da spava Kira. Trojica dobrih boraca iz njegove zaštite zadali su im velike nevolje i borba sa njima potrajala je više od pola časa, ali su na kraju osvetnici uspeli da uđu i u Kirine odaje. Postelja je bila prostrta po podu, a , kad ju je dodirnuo, Oiši je osetio da je još topla.
(Nastavlja se )
