Izvor: Blic, 02.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bodleru sudili dva puta posle smrti
Bodleru sudili dva puta posle smrti
Tamnica je nekim piscima donela književnu slavu, neke slavne pisce bacila u zaborav; neki su u isčekivanju smrtne presude napisali remek-dela, a nekima se potpuno ugasio stvaralački talenat. Iskustva najslavnijih pisaca sa zatvorima i sudskim procesima : Oskara Vajlda, Flobera, Bodlera, Verlena, Remboa, Dostojevskog i našeg Branislava Nušića tema su ovog feljtona, koji ukazuje na neobične sudbine, sukobe, nerazumevanja, osude, prezir...koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su ih pratili, često zbog ratova s okruženjem, češće zbog sukoba s vlašću. Neka od tih iskustva su stravična: Dostojevskog su pomilovali u trenutku kada su ga peli na vešala, a neka komična: Nušić je napisao poznatu komediju 'Protekcija' tek kad je, posluživši se inteligentnom varkom, zaplašio i umilostivio šefa zatvora da mu dozvoli da piše. Da nije bio pisac nikada ne bi šetao zatvorskim dvorištem sa ubicama, lopovima, kockarima...
U to vreme slučajno je pronašao pripovetku američkog pisca Edgara Alana Poa u jednom časopisu. Oduševljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga čita uči engleski jezik. Danima se trudio prevodeći Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: 'Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti'. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca. I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme. On je iskren, bez ljušture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: 'A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reči Lekonta de Lila: `Svi elegičari su hulje`. Gade mi se vaši akademičari. Gade mi se vaši liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega'.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle višečasovnog suđenja sud donosi odluku da se od 13 'optuženih' pesama, 6 ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od 300 franaka, a izdavač na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: 'To je retko odlikovanje koje može da podeli sadašnji režim'.
Ali ovaj proces još nije bio završen. Velikom pesniku Francuzi 'nisu dali mira' ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokušaj je neuspeo. I tako se čudesno igra između delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stoleću. A 'osuđena' knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. 'Cveće zla' čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobično suđenje. Optuženi je bio 'princ pesnika' Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je 'princ Pol Verlen - bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv 'princa', mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje ni malo blagu presudu.
Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen ,u besanim noćima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodišnji dečak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama 'Pijani brod' i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenađen dečakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni dečak, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajući Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali, umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opštini i povremeno obilazio pesničke salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomoću prijatelja književnika iz jedne kafane ušao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao časopis 'Umetnost' oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci.
Nastaviće se...
