Izvor: Danas, 10.Dec.2015, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bespredmetni progon bogatih
Nepravedno je prema Čerčilu reći da se okretao kako je vetar duvao. Ako ništa drugo, nije to radio ništa češće nego sama Torijevska stranka.
Kada je pisao Hjuu Sesilu u svom čuvenom i nikada poslatom pismu 1904. godine, u kome je rekao da mrzi Konzervativnu stranku, njene ljude i njene metode, bilo je to u principu zato što su napustili principe slobodne trgovine - koji su tada smatrani osnovom obezbeđivanja jeftine hrane za urbanu sirotinju. Torijevci su se odricali >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koncepta "torijevske demokratije" njegovog oca Randolfa, koji je u osnovi predstavljao stvaranje koalicije između klase bogatih i radnika.
On je, manje više, podržavao slobodnu trgovinu (osim kolebanja 1931, kao i nekih beznačajnih protekcionističkih ispada poput carine na uvoz američkih filmova), i vratio se torijevcima tek onda kada se sama stranka vratila slobodnoj trgovini. Čerčil, jednostavno nije bio neko ko je podržavao slobodnu trgovinu; bio je kapitalista. Kako je i rekao 1924. godine "postojeći kapitalistički sistem čini osnov civilizacije i jedino sredstvo pomoću kog se osnovnim potrepštinama može snabdeti veliko stanovništvo u moderno doba". Mnogo puta je govorio o bespredmetnom progonu bogatih. Međutim, verovao je u kapitalizam sa ljudskim licem, ili u saosećajni konzervatizam.
Na samom početku svoje karijere postavio se kao čovek koji je odlučan da ublaži patnje prouzrokovane slobodnim tržištem i kapitalizmom. Da, bio je žestoki suparnik onih koji su izazivali nemire i štrajkača, ali je bio i čuveni miritelj, koji je koristio svoj šarm i oko za detalje da bi postigao dogovor.
Do kraja 1950-ih takva popustljivost je postala manje poželjna. Država je bila mnogo bogatija nego kada je Čerčil počinjao da se bavi politikom; jaz između bogatih i siromašnih je bio značajno smanjen. Tvrdili su da je Čerčil tokom drugog premijerskog mandata bio suviše popustljiv prema dominaciji sindikata, čime je pomogao da se razvije skleroza 1960-ih i 1970-ih godina.
Ipak, ako razmišljamo o situaciji u zemlji u godinama pre Prvog svetskog rata, možemo da vidimo da je njegov instinkt bio ispravan sve vreme. Samo pogledajte potpuni haos u Evropi tokom 1920-ih i 1930-ih; ubilačku komunističku revoluciju u Rusiji, kao i ostale komunističke ustanke u centralnoj Evropi, a zatim i veliki uspon fašističkih diktatora širom kontinenta.
Gotovo da nije bilo države u kojoj nije došlo do nekog velikog prevrata ili ustavne krize. Italija je imala Musolinija, Portugalija Salazara, Poljska Pilsudskog, Austrija Dolfusa, Nemačka Hitlera - dok je Britanija imala starog dobrog Stenlija Boldvina, koji je imao kvalitete bankarskog menadžera iz neke varošice.
Brojni različiti faktori su sprečavali Britaniju da iskusi sudbinu svojih savremenica na kontinentu. Nisu bili pod okupacijom gotovo jedan milenijum. Njene institucije su imale duboke korene. Parlamentarna demokratija je odavno ustanovljena. Englezi su izmislili kriket i sl. Ipak, na ovu gomilu treba da dodamo i mudrost i vidovitost mladog Vinstona Čerčila i njegovog prijatelja Lojda DŽordža; činjenicu da je uvideo da treba stišavati nezadovoljstvo; umanjivati bes beskućnika; da treba pomoći da se obuzda revolt tako što će obezbediti pravi državni odgovor na društvene nepravde koje je uočio.
U tom smislu, može se tvrditi da je on pomogao da se Britanija zaštiti od fašizma, i to ne jednom, već dva puta. Zbog toga je ta šetnja po siromašnoj četvrti u Mančesteru 1906. godine, bila važna. Ako danas odete tamo videćete zanimljive male barove i mlade ljude u trendu, moderno obučene, koji izgledaju kao da svi rade u rastućoj tehnološkoj industriji. Ako ih pitate u šta veruju, politički, verujem da će vam reći da je to ista ona vrsta kapitalizma sa ljudskim licem.
Čerčil nije usvojio ovu strategiju samo zato što je to bilo dobro za imperiju ili ekonomiju ili za njega kao političara, već zato što je iskreno bio saosećajan. Nikada nije bio svirep, šta god laburistički mitovi govorili o njemu.
Nastavlja se
